|
|
Među pedesetak intervjua datih tokom četvrt veka pisanja,
izabrala sam nekoliko koji su ovde predstavljeni.
Gordana Kuić
• Mila Milosavljević
• Vujica Ognjenović
• Aleksandra Mijalković
• Dragan Bogutović
• Marija Dedić
• Zorica Mutavdžić
• Zorica Mutavdžić
• Ž. Vojinović
• Milica Mila Milosavljević
• Vujica Ognjenović
• Snežana Lukić
|
Mila Milosavljević
Ilustrovana Politika, 15 januar, 2019.
Novo delo Gordane Kuić
PONOVO TEČE
Roman-reka
|
Vujica Ognjenović
Intervju:
GORDANA KUIĆ ZA "VIJESTI" GOVORI O "ROMAN
U SLIKAMA"
6.2.2016.
Zlo u čovjeku bukne kad mu god istorija da zamah
„Istiniti su najnevjerovatniji djelovi ove pripovijesti,
oni za koje se ka že da su mogući samo u romanima“ - istakla
sam na početku svoje priče...
Nakon dvije knjige izvrsnih pripovijedaka (“Preostale priče”
i “Sa druge strane noći”) Gordana Kuić se osmim romanom,
“Romanom u slikama” vraća u epicentar vlastitog romansijerskog
kosmosa. Ponovo je potekao roman-rijeka, započet prije tri
decenije, ponovo su postavljena, produbljena i preispitana
mnoga pitanja, teme i dileme iz dosadašnjeg impozantnog
opusa ove književnice, zavrtjela se moćna i vitalna slika
(su)života u kojem se poštuju razlike i cijene osnovne ljudske
vrijednosti. “Roman u slikama” je priča o životu bitoljskih
Jevreja i Roma, kao i Jevreja i Srba u Beogradu. Ali, nad
iskonskom životnom energijom, nacionalnom, porodičnom i
individualnom, nadvija se mračan oblak najstrašnijeg zločina
u istoriji čovječanstva - Holokausta. “Roman u slikama”
Gordane Kuić objavio je Vulkan.
Gordana Kuić rođena je 1942. u Beogradu. Završila je engleski
jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i
na Koledžu Hanter u Njujorku. Radila je kao savjetnik za
engleski jezik u Američkoj ambasadi u Beogradu i kao administrator
za engleski jezik u Istočnoj Evropi i za humanitarnu pomoć
bivšim jugoslovenskim republikama u Sorosovoj fondaciji
u Njujorku. Živi i radi u Beogradu i Njujorku. Dobitnica
je brojnih književnih nagrada u zemljama bivše Jugoslavije.
Djela su joj inspirisana majkom Blanki Levi i njenim sestrama,
koje su potomci Sefardskih Jevreja na Balkanu. Njen najpoznatiji
roman je “Miris kiše na Balkanu”, prvi put objavljen 1986,
a u minuloj deceniji pretočen u televizijsku seriju i pozorišni
komad. Ostali romani Gordane Kuić su: “Cvat lipe na Balkanu”,
“Smiraj dana na Balkanu”, “Duhovi nad Balkanom”, “Legenda
o Luni Levi”, “Bajka o Benjaminu Baruhu” i “Balada o Bohoreti”.
Kako je nastajao vaš novi roman, „Roman u slikama“?
- Nastajao je na za mene neobjašnjiv način kao uostalom
i svih mojih ostalih sedam romana. Počelo je sve od jedne
promocije monografije o dobitnicima ordena Pravednika među
narodima. Na toj promociji sam čula priču koja me je zanijela.
Kasnije, roman se rađao u mislima, potom u bilješkama, onda
u čitanju i proučavanju istorijskih, geografskih, običajnih
materijala naroda o kojima sam pisala, a najzad u samom
pisanju. I sve je to trajalo malo više od tri godine. A
sad kad pomislim, moglo je još tri, jer ja nikad nijesam
zadovoljna krajnjim rezultatom svog djela.
Ima li u ovoj knjizi fragmenata vaše porodične
priče?
- Nema. Mada, ako se balkanski Jevreji i balkanski Srbi
shvate kao dvije velike porodice onda svakako ima, jer je
moje porijeklo jevrejsko i srpsko. Ujedno, mnoge slične
predratne, međuratne, ratne i poslijeratne priče su se isplitale
na našem tlu, stoga i mnoge porodice mogu naći sličnosti
sa događajima koje opisujem. Nažalost, rat kao odrednica
svih balkanskih vremena nikako da nestane.
Je li istinita priča o sefardskoj djevojčici
Hani Koen koju je majka Perla povjerila Romima na čuvanje,
kako bi izbjegla Holokaust? Šta nam možete reći o tom plemenitom
podvigu Roma?
- „Istiniti su najnevjerovatniji djelovi ove pripovijesti,
oni za koje se kaže da su mogući samo u romanima“ - istakla
sam na početku svoje priče. Svakako, mjesto, licnosti, imena
i događaji su drugačiji, ali je istina da je Hajrija Imeri
Mihalji proglašena 1991. godine za Pravednika među narodima.
Najviše odlikovanje države Izrael dodijeljeno joj je jer
je spasila jedan jevrejski život, život djevojčice Stele,
za vrijeme Holokausta, djevojčice koju je njena majka, jedna
od rijetkih preživjelih, pronašla u sirotištu. Sve ostalo
je fikcija.
Paralelno sa pričom o porodici Koen, teče i
priča o beogradskoj porodici Konforti, Jevrejima sa Dorćola.
Kako se njihove sudbine ukrštaju?
- Sudbine bitoljskih Kalderona i Koena i beogradskih Konfortija
u prvom dijelu romana se razvijaju uporedo, ali poslije
rata igrom slučaja Hana Koen srijeće Arona Konfortija i
između njih, oboje skrivanih i preživjelih, razvija se duboka
ljubav koja se završava brakom i njihovim odlaksom u prapostojbinu,
Izrael.
Aron Konforti, jedini preživjeli član ove porodice
spasao se zahvaljujući porodici njegovog školskog druga,
Predraga Anastasijevića, kod kojih se krio tokom perioda
okupacije. Čini li vam se da su u zlo doba ljudi plemenitiji
i spremniji da pomognu drugima?
- Mislim da neću pogriješiti ako kažem da dobrota uvijek
postoji u čovjeku, ali je u zlim vremenima primjetnija.
Isto tako opstaje, nažalost, i zlo u čovjeku, a ono bukne
kada se istorijske prilike tako sklope da mu daju povoljno
tlo za uspješan rast. Vremena bjesomučnih i bespredmetnih
progona i umorstava su bezbrojna, ali pomenuću samo kao
primjer inkviziciju i nacizam.
U jednom dijelu romana jedna od junakinja kaže:
„Svaka promjena vlasti, ma koliko bila dobra, sa sobom nosi
velike nepravde“? Kako to tumačite?
- Prelazak sa kapitalističkog uređenja na socijalističko
donio je potpunu zamjenu svih postojećih društvenih pravila
pa samim tim i brisanje čitavog jednog staleža koji je u
prethodnom uređenju bio vodeći, a u novom gotovo nepostojeći,
ili, na dnu društvene ljestvice. Sve revolucije svih vremena
u mnogim državama donijele su slične tragične promjene.
U „Romanu u slikama“ ste dali lijep portret
grada Bitolja, nekadašnjeg Monastira. U njemu su od 16.
do 20. vijeka živjeli mnogi znameniti Sefardi. Grad je u
međuratnom periodu izgubio na značaju. Zašto?
Mada je u XIX vijeku nazivan „konzulskim gradom“ jer je
imao dvanaest konzulata evropskih zemalja unutar svog bogatog
centra, početkom XX vijeka Bitolj je izgubio na značaju
zato što su se trgovački putevi promijenili. Stanovništvo,
uključujuci i Jevreje, naglo je osiromašilo te se u velikom
broju iselilo otišavši „u pečalbu“. Besposlica, ratovi,
pogotovo Prvi svjetski rat, kada je Bitolj bio u središtu
ratnih operacija i razoren bombardovanjem, sve je to stvorilo
od bitoljskih Sefarda najsiromašniju jevrejsku zajednicu
u Kraljevini Jugoslaviji. Uprkos nepovoljnim prilikama,
broj Jevreja je počeo rasti poslije Velikog rata i ujedinjenja
južnoslovenskih zemalja kada je Skoplje postalo sjedište
Vardarske banovine.
„Roman u slikama“ je knjiga o Holokaustu, ali
isto tako i knjiga o ljudskoj dobroti. Koliko su vama, kao
spisateljici bliske ove teme?
- U mojih osam romana i pedeset priča ovo je prvi put da
se bavim temom Holokausta. Ipak, ne bih rekla da je „Roman
u slikama“ knjiga samo o Holokaustu, mada shvatam da se
dobija takav utisak jer je Holokaust sam po sebi toliko
nevjerovatan, toliko neuporedivo užasan da ostaje najmarkantniji
u sjećanju čitaoca. Moram priznati da mi je ljudsko zlo
oličeno u nacizmu i Holokaustu uprkos pokušajima da ga preko
literature, ispovijesti preživjelih i filmova razumijem,
ostalo i dalje neprihvatljivo poput nečega sto vam je opisano
stotinu puta, ali ga vi nijeste vidjeli i ne možete da ga
zamislite, pa zbog toga i prihvatite. Ipak, nadam se (ali
često i sumnjam) da postoji tanani balans između dobra i
zla u čovjeku. Zasija ponekad na mračnom nebu jasna zvijezda
dobrog djela, pojavi se svjetlost na kraju tamnog tunela
- ali rijetko.
„Roman u slikama“ je veoma filmičan. Obzirom
da su u nekoliko minulih godina veoma uspješno ekranzovana
vaša dva romana „Miris kiše na Balkanu“ i „Cvat lipe na
Balkanu“, da li imate ponuda za novi roman?
- Ne, nažalost, nemam. Ipak, kada bih ja mogla da biram,
voljela bih da se snimu „Smiraj dana na Balkanu“ pa da se
na taj način prva trilogija zaokruži.
Transport od Bitolja do Treblinke
U „Romanu u slikama“ bavite se sudbinom Sefarda
iz Bitolja, tokom Drugog svjetskog rata. Kakva je istorija
sefardskih Jevreja u Makedoniji?
- Povijest sefardskih Jevrjea u Južnoj Srbiji, naime, Makedoniji,
tokom Drugog svjetskog rata je, rekla bih, više nego tragična.
Pošto je cio region Južne Srbije potpao pod vlast Bugarske,
saveznice sila Osovine, naređenje je glasilo da se svi Jevreji
moraju zbrisati sa lica zemlje što je i učinjeno. Osim malobrojnih
koji su na vrijeme pobjegli, svi Jevreji Bitolja i Skoplja
(njih oko osam hiljada) bili su transportovani iz sabirnog
centra „Monopol“ u Treblinku, logor smrti u Poljskoj. Transport
u stočnim vagonima je započeo 22. marta 1943. godine po
hrišćanskom kalendaru, a 15. adara 5703. godine po jevrejskom
kalendaru na jevrejski praznik Susan Purim, i trajao oko
osam dana. Treblinka nije bila koncentracioni logor poput
Aušvica, Dahaua, Bergen Belsena i mnogih drugih, već logor
uništenja. Operacija Rajnhart, najsmrtonosnija faza potpunog
satiranja jednog naroda, koja je utkana u nacisticko „konacno
rješenje jevejskog pitanja“, tokom postojanja Treblinke
od samo nešto više od godinu dana je u krematorijumima odnijela
900.000 jevrejskih zivota i 6.000 romskih.
Zlo u čovjeku bukne kad mu god istorija da zamah.
Aleksandra Mijalković
Politikin
magazin, decembar 2012.
Dragan Bogutović
Večernje
novosti, 2012. godina
Ekskluzivno: Kuić govori za „Novosti“ o novoj knjizi
"Sa druge strane noći": Zapanjuje me činjenica
da tokom milenijuma čovek, ne samo što se nije pomerio sa
početne tačke, već je i uznapredovao u zločinjenju.
Nije Balkan samo kiša.
Ljubav, ali i razumevanje, i poštenje, i pristojnost, i
podrška, i poštovanje i uvažavanje u okviru porodice čine
njeno jezgro, njenu srž postojanim. Ma koliko se uzusi današnjeg
vremena opirali tradicionalnom i opredeljivali za individualnost,
za usamljenu jedinku koja se sa manje ili više hrabrosti
suočava sa grubostima sveta, mislim da bez porodične ljubavi
i podrške čovek stupa mnogo teže stazom života. Sa druge
strane, tako se često pročita tvrdnja da se sami rađamo
i sami umiremo. Možda je to tačno, jer niko ne može sa nama
da se rodi niti sa nama da umre. Ali, ja se uvek pitam šta
se dešava dok živimo? I o tome pišem.
Ovo u razgovoru za "Novosti" ističe Gordana Kuić,
povodom nove knjige "Sa druge strane noći", koja
se pre nekoliko dana pojavila u izdanju "Alnarija".
Već debitantskim delom "Miris kiše na Balkanu"
(1986), koje je kasnije pretočeno u baletsku predstavu,
na pozorišnu scenu, film i TV seriju, na sopstveno iznenađenje
uspela je da zadobije poverenje izuzetno široke čitalačke
publike. Roman ima ogromne tiraže, a samo u poslednje četiri
godine doživeo je 14 izdanja. I sve sledeće knjige ("Cvat
lipe na Balkanu", "Smiraj dana na Balkanu",
"Duhovi nad Balkanom", "Legenda o Luni Levi")
bili su bestseleri.
I "SMIRAJ" KAO SERIJA
Jeste li iznenađeni uspehom TV serije rađene
prema "Mirisu kiše na Balkanu"? Ima li ideja da
se ekranizuju i neke vaše druge knjige?
Nisam bila iznenađena jer sam verovala u režiserski talenat
Ljubiše Samardžića. Pored "Mirisa" snimljena je
TV serija i po mom drugom romanu "Cvat lipe na Balkanu"
u režiji Ivana Stefanovića koja je takođe sjajna, a možda
će se snimati serija i po mom trećem romanu "Smiraj
dana na Balkanu".
Naklonost čitalaca stekli ste romanima. Ipak,
još jednom ste se odlučili da objavite knjigu priča?
Moj omiljeni pisac, nobelovac Dž. M. Kuci, u svom "Dnevniku
zle godine" kaže: "Roman? Ne. Nemam više tu izdržljivost.
Da bi napisao roman, moraš da budeš kao Atlas, da čitav
jedan svet držiš na svojim ramenima i da ga tako podupireš
mesecima i godinama dok se njegovi događaji ne raspletu.
Previše je to za mene ovakvog kakav sam sada." Pretpostavljam
da bi ova Kucijeva misao bila odgovor na postavljeno pitanje
da sam na njega odgovarala pre tri godine. Ali sada je drugačije.
Sada, posle druge knjige priča, zaključila sam da i one
iziskuju veliku sabranost misli i duha, mnogo istraživanja,
ideja i maštovitosti, a povrh svega, stvaranje mnoštva svetova.
Jer, svaka moja priča je slična romanu u minijaturi: ima
svoj zaplet i rasplet, glavne likove i sporedne, opise ambijenta,
podneblja i doba u kojima se odigrava. Jednom rečju, ništa
što je uistinu dobro nije ni lako ni jednostavno stvoriti,
sve iziskuje veliki rad i trud.
Da li u pričama, a gotovo sve deluju životno
i uverljivo, ima i autentičnih događaja i likova?
Pitanje autentičnosti u književnim delima je rastegljiv
pojam, jer svaki lik i događaj su podložni piščevom ličnom
uglu posmatranja sveta. Ali, recimo da u nekim od mojih
priča ima autentičnih događaja i, mada vrlo retko, i autentičnih
likova. Opet, sa druge strane, smatram da pitanje autentičnosti
uopšte ne uslovljava životnost i uverljivost opisanih zgoda
i nezgoda njihovih učesnika. To zavisi uglavnom od veštine
pisca da se unese u svet i ljude koje opisuje, da o njima
neprestano promišlja i pažljivo ulazi u logiku njihovog
ponašanja. Ako je izneveri, onda se stvara utisak veštačkog
i neverovatnog, a to sa moje tačke gledišta nije ni dobro
ni prihvatljivo.
IMA NADE
Naslov knjige nosi određenu simboliku?
Književni kritičar Ljiljana Šop najbolje objašnjava ovaj
naslov: "Najlakše je reći: otud što je sa druge strane
noći dan. Dakle, svetlost, vera, nada, optimistički početak.
Međutim, verujući da sledim zapreteni, dubinski smisao većine
priča koje nedvosmisleno odišu i optimizmom, humorom, šarmantnom
lakoćom, ipak kažem i sa druge strane je noć. Noć večnog
preispitivanja."
Iako pišete o dramatičnim istorijskim vremenima, vas prevashodno
zanimaju obični ljudi i njihove lične i porodične sudbine...
"Mali" čovek je i veliki čovek. Preko običnih
ljudi se najuspešnije projektuju događaji jednog ili mnogih
vremena (kao u priči "Životni put Anastasije Petrovne").
Njegova sudbina je slojevita i sazdana je od patnji, stradanja,
lomova, radosti, porodičnih proslava i ličnih slavlja, od
njegovog delanja i ponašanja kroz vreme, najefikasnije opisuje
željeni istorijski period i sve njegove učesnike. Mnoštvo
tih običnih ljudi čini svaki narod, a narodi čine države,
a na njima se prelama istorija.
Priča "Ključ", povest jevrejske porodice
Ovadija od inkvizitorskih vremena do polovine 20. veka,
lutanjima po svetu i promeni vere da bi se preživelo imala
je sve uslove da preraste u uzbudljiv roman. Pa ipak nije?
Tokom njenog stvaranja, koje zapravo govori o dvomilenijumskom
jevrejskom lutanju svetom što je bila glavna zamisao za
stvaranje ove pripovetke, nije mi ni jedan jedini put palo
na pamet da je ostavim za neki budući roman. Zato smatram
da nije ni trebalo da se razbaškari i proširi u obimniju
romanesknu formu. Mislim da pisac mora već u samom početku
da se opredeli šta će stvarati, da naknadne promene nisu
celishodne, ali, kao u mnogo čemu, možda se varam. Ovadije
preveravaju, ali samo formalno. Prelaze u katoličanstvo
u ime borbe za opstanak porodice, za održanje života, odnosno
trudeći se da njihova loza ne nestane. A čak ni onim jevrejskim
porodicama koje su iskreno preverile nije se verovalo, već
se progon nastavljao ne po veri već po krvi.
RITAM
Proza traži dug i istrajan rad. Kako izgleda
vaš spisateljski ritam?
Za pisanje mi je potrebna potpuna tišina, ili možda samo
malo klasične muzike. Ne pišem svakog dana po nekoliko sati
kao da odlazim u kancelariju. Zapravo, posle svake napisane
knjige iskreno i duboko sam ubeđena da ništa posle te poslednje
tvorevine ne može da usledi, da sam sve svoje ideje, snage
i domišljatost iscrpla zauvek. I u tom verovanju prođe oko
godinu dana. U početku uživam u neradu svim srcem. Ali,
vreme prolazi, a ja postajem sama sebi sve nepodnošljivija.
To je neprijatno razdoblje koje može da potraje mesecima.
Već je lakše kada odjednom počnu da naviru ideje i o njima
počinjem da razmišljam. Nešto kasnije, beležim ih rukom,
mada mi se prazna strana, to jest ekran, ne sklanja ispred
očiju. Potom, jednog lepog dana napišem naslov, posvetu
i moto, jer ja uvek počinjem od početka. Tek tada započinje
ozbiljan rad sa mnoštvom sumnji, trzavica, ali i zadovoljstva.
Sve vaše knjige, pa i ova, govore o neophodnosti
verske tolerancije. Ipak, i pored gorkih iskustava, religiozna
netrpeljivost uzrok je i danas velikih nesreća i zala. Kako
to objasniti?
Mislim da je ključ verske netolerancije u ekstremnom verovanju.
Svaka krajnja netolerancija se završava u genocid, a najstrašniji
genocid svih zabeleženih vremena su izvršili nacisti nad
evropskim Jevrejima tokom Drugog svetskog rata. Dok svaka
umerenost vodi ka prihvatanju drugačijih pogleda, ka trpeljivosti
i blagosti, dotle svaka zadrtost, svaka isključivost predstavljaju
veliko zlo koje nanosi štetu koliko samim beskompromisnim
poklonicima samo jednog i jedinstvenog verovanja, toliko
i onima koji drugačije misle, a najviše celom društvu. Da
je bilo više religiozne i nacionalne trpeljivosti tokom
preduge ljudske istorije prepune neshvatljivih zlodela i
krvoprolića, ona bi svakako pružala daleko blagorodniju
sliku. Ono što mene lično neprestano i nanovo zapanjuje
jeste činjenica da se čovek tokom milenijuma po svojoj psihološkoj
strukturi nije pomerio sa početne tačke, već naprotiv, čini
se, uznapredovao u zločinjenju, dok su, sa druge strane,
naučno-tehnološki napredak vidni. Ovu zanimljivu temu raskoraka
dotičem u priči "Intervju".
Pre četvrt veka bili ste jedna od retkih ženskih
bestseler pisaca. A danas je potpuno drugačije. Kako objašnjavate
nagli prodor tzv. ženskog pisma?
Lično ne verujem u opšte prihvaćenu floskulu "žensko
pismo". Istina je da su krajem 20. i početkom 21. veka
žene pisci postali brojniji nego ranije. Ali, broj nije
važan. Nije važan ni rod stvaralaca, već kvalitet plodova
njihovog rada. I kao u svim umetnostima, postoji jedno more
osrednjih u kom zasija samo ponegde pokoji dragulj. A što
se tiče žena pisaca, one su se pojavljivale i pre naših
vremena sijajući upravo kao dragulji na književnom nebu.
Zar nismo učili celu jednu epohu preko romana Džejn Ostin,
ceo jedan književni pravac preko romana Virdžinije Vulf,
promišljali antička vremena preko Margaret Jursenar, ili
saznavali o istančanoj erotici preko romana Margaret Dira?
Marija Dedić
TV
Novosti, avgust 2010.
Plazma televizor i klima uređaj jedine su moderne "tričarije"
u salonu starog beogradskog stana u kojem kao da je vreme
stalo. Svetlost iz lustera obasjava starinski nameštaj,
crno-bele porodične fotografije, i skrivenu, crvenu ružu
koja krasi stočić u uglu.
Pre više od pola veka, upravo na ovom mestu, u jednoj beogradskoj
ulici koja nosi ime velikog pesnika, Gordana Kuić je molila
svoju mamu Blanki da joj ponovo, i ponovo, priča priče o
onome što će mnogo godina kasnije pretočiti u svoj prvi
roman "Miris kiše na Balkanu".
Mnogi Jevreji smatraju da je lepa priča lekovita, a mama
je bila divan pripovedač - magit, kako bi se to reklo na
hebrejskom. I sad se sećam kako sam, dok smo sedele na ovim
istim foteljama, tražila da mi ponovo ispriča priču iz njenog
detinjstva o tome kako je išla da dočeka Franca Ferdinanda
- priseća se Gordana dok se zvuci Mocartovog Koncerta za
klavir 21, njene najdraže kompozicije, šire salonom.
Ipak, priče o Sefardima, španskim Jevrejima koji su između
dva svetska rata živeli u Sarajevu, zauvek su mogle ostati
iza zaključanih vrata. U svojim 40-im, Kuićeva je, ne nameravajući
da piše knjigu, poželela da zabeleži hroniku svoje porodice.
A onda ju je, na nagovor prijateljice, poslala na konkurs
Jevrejske opštine, ne očekujući da bilo ko čita rukopis
od 800 strana. Žiri, u kojem je bio i David Albahari, dodelio
je "Mirisu kiše", poslatom pod šifrom Ana Gord,
prvu nagradu.
Možda iz ove perspektive zvuči neiskreno, ali zaista nisam
planirala da napišem roman. Čak i kad je 1986. prvi put
objavljen, nisam ni sanjala da će ući na liste najčitanijih
knjiga. Taj uspeh mi je dao entuzijazma i energije da nastavim,
ali ni posle trećeg romana nisam sebe doživljavala kao pisca
- iskrena je Kuićeva koja danas, kada iza sebe ima sedam
romana i jednu zbirku priča, u rubrici zanimanje u dosadnim
formularima, konačno piše - pisac.
U čemu je tajna "Mirisa kiše nad Balkanom"
da je doživeo 22 izdanja, inspirisao balet, predstavu, a
sad i seriju?
Ta priča nije samo sarajevska, sefardska, jugoslovenska,
već ljudska - o ženama i muškarcima koji su živeli u dinamičnom
istorijskom periodu. Glavne junakinje, njih pet, živele
su daleko ispred svog vremena, imale su svoje snove i ciljeve
koje su ostvarile. Mislim da ova priča dira svakoga, jer
je puna emocija, pa je privlačna i za mlađe generacije.
Pre neki dan dobila sam pismo od 15-ogodišnje devojčice
koja kaže kako je "Miris kiše" njen omiljeni roman
i da je zahvaljujući njemu shvatila značaj porodičnih veza.
A to je i moto ovog romana - upoznati svoje porodicu i tako
saznati više o sebi.
Kako se vraćati prošlosti, a ne biti zarobljen
u njoj?
Ako živite u prošlosti, promašili ste život. Sadašnjost
je svet u kojem se borite, stvarate porodicu, karijeru,
ali nikada ne treba zaboraviti prošlost. Ona je osnova za
našu sadašnjicu koja se začas pretvara u prošlost, pa ćemo
i mi biti tema za neke nove generacije.
Koliko često kažete: "Nekad je bilo bolje"?
Ispričaću vam jednu pričicu. Okupili se rabini u 15. veku
u Španiji i počeli da kritikuju omladinu koja se sve više
zabavlja, nosi previše nakita, ne posvećuje dovoljno pažnje
Talmudu... Na kraju, ustane najstariji, uzme pergament i
počne da čita: "Naša omladina mora da se popravi"
i tako ponovi sve što su njegovi prethodnici rekli. A onda
im kaže da je to napisano na skupu rabina pre dva veka.
Tako da ja ne volim te zamerke upućene današnjoj omladini,
jer ni nas nisu razumeli naši roditelji.
Jeste li i vi romantični kao nazivi vaših romana
u kojima se kriju "legenda, bajka, balada, lipa, kiša..."?
Najteže je govoriti o sebi, ali mislim da sam mešavina
mog oca koji je bio vrlo uzdržan, razuman, smiren, nikad
nije povisio glas ili opsovao, koji je bio jedan pristojan
gospodin, što se, nažalost, retko sreće, ali prilično hladan,
i majke, nežne, pune emocija. Mnogo od te osećajnosti ipak
ne pokazujem jer očeva hladnoća ne dozvoljava.
Čega se sećate iz Beograda svog detinjstva?
Stan u kojem i danas živim tada je bio podeljen. U jednom
delu smo bili otac, majka, tetka Riki i ja, a u drugom sustanari.
Bilo je to strašno vreme koje je trajalo 30 godina, velika
beogradska tragedija, jer je posle rata grad bio porušen,
nije bilo prostora za život, pa su stanovi tako deljeni.
Uprkos tim nevoljama, činjenici da smo bili građani, ne
drugog, nego poslednjeg reda, moje detinjstvo je obeleženo
zaštićenošću, ljubavlju i porodičnom slogom. Sećam se nežnosti,
okupljanja za obroke, diskutovanja o knjigama u kojima sam
i ja imala pravo glasa kad sam počela da čitam, prvo "Hajdi",
a potom i ostale knjige. Moja tetka je radila šešire za
Narodno pozorište, pa su se ovde svake nedelje u 11 okupljali
umetnici, pripadnici kako se to onda zvalo "crne reakcije".
Prisluškivala sam ih dok su pričali "neće ovi još dugo",
a kad se kaže "ovi", zna se da misle na komuniste.
Sve je bilo vrlo živopisno, pa iako nisam imala lutku, moje
detinjstvo je bilo srećno.
Kada će doći vreme da kišu nad Balkanom zameni
sunce, a duhove ljudi?
Kad se udubite u svetsku istoriju, vidite da je svugde
bilo i ratova i tragedija. Velika carstva su propadala,
ljudi su progonjeni, spaljivani na lomači, mučeni na točkovima,
ubijani svilenim gajtanom. Balkan jeste trusno područje,
jer su se na njemu sudarali mnogi narodi, ali ne mislim
da je najnesrećnije. Ne pada večito kiša. Sija i sunce.
A život je lep ili ružan?
Večno preplitanje jednog i drugog. Važno je biti dovoljno
mudar, pa uživati u lepoti koju nose male stvari, poput
nekog finog razgovora. Ako čekate samo velike događaje koji
će vam doneti neviđenu sreću, radovaćete se jednom ili dva
puta u životu. Možda i nikad.
Antrfile
ŽENE - JAČI POL
Mada ne priznaje podelu na mušku i žensku literaturu, koja
je, kako kaže, ružna, neuka i primitivna, Gordana primećuje
da postoji omalovažavajući stav prema ženama piscima. Ona
je, ipak, ponosna na svoje heroine, koje su, uprkos teškoćama,
ostvarivale svoje snove.
Pokret za ženska prava nam je pomogao, ali nam je na leđa
stavio i više tereta, pa se sad očekuje da budemo ne samo
majke i domaćice, već i da imamo karijere. Pogotovo je teško
u našem društvu gde je odnos i dalje prilično patrijarhalan,
pa ćete i dalje retko videti muškarca koji će ustati posle
ručka i oprati sudove. Naš život jeste teži, ali zato smo
jače.
Antrfile
LjUBIŠA JE SJAJAN REDITELJ
Autorka se nada da će serija "Miris kiše na Balkanu"
koju ovih dana snima Ljubiša Samardžić, biti podjednako
uspešna kao i njegovi prethodni projekti.
On je sjajan reditelj, kao što je bio i odličan glumac.
Bila sam na snimanju i mada mi to nije prvo iskustvo, jer
je rađen i balet i predstava, kad pomislim da su junaci
članovi moje porodice kojih više nema, rastužim se. Zato
pokušavam da ih posmatram iz daljine, kao običan gledalac.
Zorica Mutavdžić
|
Bazar maj 13. 1988.
MIRIS NEŽNOSTI
Pobeda Ane Gord
Taj roman nikada ne bi ugledao svetlost dana da me jedna
prijateljica nije naterala da 1984. godine učestvujem
na književnom konkursu Saveza jevrejskih opština u Beogradu.
Spakovala sam rukopis zazirući od njegove debljine (pa,
svaki bi se žiri uplašio takvog amaterskog pisanja!) -
i poslala ga na konkurs. I zaboravila. |
 |
Januara 1985. godine - opet ona moja drugarica: "Kupi
Politiku!" A tamo, vest: roman potpisan sa Ana Gord
(premetnuti slogovi imena Gordana) dobio prvu nagradu!
U žiriju su bili poznati pisci: Julija Najman, Filip David
i David Albahari. Bila sam van sebe od sreće, s primesom
tuge misleći koliko bi moja mama bila srećna da je to
doživela. Nje tada nije bilo već tri godine.
Tako je počeo život knjige čiji autor sebe ne smatra piscem.
Beogradska izdavačka kuća "Vuk Karadžić" i urednica
Zorica Konstantivnoć prihvatili su rukopis i bez skraćivanja
ga objavili u tri hiljade primeraka. Iako dosta skupa,
knjiga je rasprodata za nekoliko meseci. Autorki su se
javljali čitaoci, govorili kako satima čitaju neprekidno,
ne mogu da ostave ovo štivo. Živeo je Miris
kiše na Balkanu. Autentične priče o jednom
iščezlom životu, junaci i, naročito, junakinje čije sudbine
i karakteri nisu ocrtani nimalo sentimentalno niti crno-belo,
već realno, a sa ljubavlju - privukle su pažnju i savremenog
medijuma, televizije. Sarajevski studio pokazao je razumljivo
interesovanje za stare i nestale stanovnike svoga grada,
koji su nekada davali posebnu draž i boju starinskom Sarajevu
čije kiše tako čudesno mirišu.
Scenario po romanu napisao je Filip David. a snimanje
uskoro treba da počne. Biće to moderna TV-serija o svetu
kome je naš veliki Ivo Andrić u eseju "Na jevrejskom
groblju u Sarajevu" posvetio i ove redove:
"Probijam se kroz guste redove grobova, unosim se
u obične reči i u poznata i stalno ista prezimena: Abinun,
Albahari, Altarac. Atijas, Daniti, Danon. Eškenazi, Finci,
Gaon, Kabiljo, Kajon, Kalderon, Kamhi, Katan, Konforti,
Kunorti, Levi, Maestro, Ovadija, Ozmo, Pardo, Pesah. Pinto,
Salom. A imena njihovih žena često imaju u sebi nešto
od muzike i poezije dalekih sunčanih zemalja: Anula, Gentila.
Đoja, Rika, Masalta, Luna. Buena, Palomba, Simha. Iza
tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz
našeg detinjstva... Osećam miris njihovih avlija i čujem
njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima.
Svet koga više nema..."
...Tiho prolećno veče u ambijentu oplemenjene, sačuvaie
prošlosti. Sve je u ružičastom - zidovi, vrata, tavanica.
Na toj nežnoj pozadini ističu se fotografije boje sepije
sa početka našeg veka; bucmaste i ljupke devojčice u kitnjastim
haljinicama, baka Estera u nošnji sefardskih žena sa neobičnom
kapicom „tukadu" na bujnoj kosi. Ta potomkinja bečke
Jevrejke, dolutala u Sarajevo da bi se udala za pravog
Sefarda, plavooka i svetlih vlasi, rađala je ćerke crnih
kovrdža i očiju sjajnih i krupnih kao tamne masline, prave
španske lepotice, likom na oca. Leona. Tražimo koren reči
Sefard: potiče od jevrejskog imena za Piriiejsko poluostrvo,
gde je Španija. Ime jezika „ladino" kojim govore
španski Jevreji valjda dolazi od latinskog korena ovoga
romanskog jezika u "kome ima i hebrejskih, a kasnije,
na našem tlu, i slovenskih i turskih reči...“ Taj zvučni,
gotovo iščezli jezik srećemo u izobilju na stranicama
knjige Gordane Kuić. Kao da je osećala dug i potrebu da
bar nešto od toga jezika zabeleži i sačuva od potpunog
zaborava. U romanu, njime se govori o običnim stearima:
poslu u modisteraju, ljubavmma i neverstvima. praznicima
i jelovniku, savetima upućenim deci, o vajkanju nad gorkom
sudbinom i o sreći življenja... Rečju, o životu takozvanih
običnih žena.
Pisati kao žena
Kažu da sam nalisala „ženski“ roman. Jesam. A to sam i
želela. Drukčije, možda. i bih ni umela. Jer sam žena,
zar ne?
Da je žena dokazuje i jednim bizarnim detaljem: piše u
kupatilu, za svojim toaletnim stočićem, koji pretvara
u pisaći. To je i jedina supermoderna prostorija u stanu,
samo njen prostor. Ostalo su uspomene.
Pitamo da li kao pisac, koji „nije pisac"
- nastavlja.
Da, završavam poslednju verziju novog romana, možda drugog
dela moje „balkanske trilogije", Cvat
lipe na Balkanu. Lipa je ovde metafora za
ono što je slovensko. I vidim, opet me vuku ženski likovi:
drugarice iz moje generacije, ali i moje, već ostarele
tetke i njihove dalje sudbine, pa i moj život... Možda
će, ako je bude, treća knjiga nositi naslov Smiraj
dana na Balkanu. Ali, dotle je još daleko...
Gordaia Kuić je, inače, lingvista, stručnjak za
engleski jezik. Radi kao savetnik pri Američkoj ambasadi
u Beogradu za programe usavršavanja profesora engleskog
jezika u Jugoslaviji. Visoka specijalnost na polju lingvistike
i metodike predavanja engleskog jezika i pisanje romana,
eto, opstaju uporedo već dve decenije. Kako?
Sve je to iz osećanja duga prema majci koja je uvek mislila
samo na druge, nikada na sebe. Koja je umela, čak da žali
zarobljene Nemce, kada ih je u jesen 1944. videla, onako
jadne u Beogradu. Toj ženskoj nežnosti i ja dugujem sve.
Zorica Mutavdžić
Bazar, Decembar 20. 1991.
Posle neospornog uspeha svog prvog romana Miris
kiše na Balkanu, Beograđanka Gordana Kuić je, uz
njegovo drugo izdanje, objavila i novi roman Cvat
lipe na Balkanu.
Možda je to drugi deo neke „balkanske trilogije"?
- Nadam se da će tako biti. Samo, taj budući, treći deo
će malo sačekati...
Kako bi rekao Vladimir Dedijer, potrebna je
„istorijska distanca"?
- Pa, da. Čini mi se da sam još mlada za finale. Ali,
pisaću „u međuvremenu" (možda će se roman baš tako
i zvati). A biće to priča o savremenoj ljubavi.
|
A šta je sa drugim romanom? Da li je Gordana Kuić
ta nežna devojčica Inda, plave kose i zelenih očiju?
Na izvestan način - da. Nije rečeno slučajno da svako
čitavog života piše samo jednu knjigu. Smatram da je svaki
život roman, ali da teme treba odabrati, učiniti verodostojnim
i manje fantastičnim od samog života. Nisam verovala,
u vreme dok sam pisala „Miris kiše", kada se kod
nas u političkim vrhovima na jevrejstvo gledalo sa podozrenjem,
da će ikada biti objavljene te moje beleške. Ali, vremena
su se promenila, roman je pre više od četiri godine štampan
i - rasprodat. Tako i sada: dok sam u „Cvatu lipe"
pisala o „razvlašćenoj buržoaziji", tim nevoljnicima
našeg vremena, nisam verovala da će te redove iko štampati...
|  |
A ta "razvlašćena buržoazija" je jedan čovek,
otac, Srbin, koji, posle ustaškog progona u Sarajevu,
jedva preživevši rat uz ženu Jevrejku, postaje, po završetku
rata - "narodni neprijatelj". I tako je nastao
ovaj roman o patnji i ljubavi nekih ostarelih Romea i
Julije; priča o ljudskoj grubosti i zlobi, ali i prijateljstvu.
Primećujemo kako je u romanu upotrebljeno mnogo
različitih „jezika" - od Indinog dečjeg tepanja i
beogradskog đačkog „slenga" pedesetih godina - do
britkog očevog hercegovačkog govora i mešavine mekog sarajevskog
žargona i „ladina" Blanke, Riki, Nine... „Ladino"
je jezik u izumiranju. Da li ga zna?
Ladino je sefardska varijanta španskog jezika. Napisala
sam dijaloge i jezičke "upadice" onako kako
su govorili moja majka i tetka. Posle je „supervizor"
bio stari gospodin Levi, Sarajlija, jedan od poslednjih
iz nekada velike kolonije sarajevskih Jevreja.
Tako je počela život još jedna "knjiga istine"
Gordane Kuić, njene istine koja će se, možda, podudariti
sa istinama mnogih i postati omiljeno porodično štivo,
kao što je postala prethodna i to bez pompe i pohvalnih
reči kritike, krčeći put do popularnosti samo preko čitalaca
– "od usta do usta"...
I na kraju recimo još i ovo: u sumornim i teškim vremenima
u kakvim živimo, priča o staroj lipi će vas na izvestan
način razgaliti. Jer, to je priča o porodici koja je spojena
najtananijim nitima ljudskim, nitima ljubavi.
Ž. Vojinović
Glas Podrinja, 5. jun, 2003.
• Balet „Miris kiše na Balkanu", nadahnut
istoimenim romanom, postavljen je sa velikim uspehom u
Sarajevu a izveden je i u Beogradu • „Cvat lipe na Balkanu"
objavljivanje je čekao više od dve godine, a govori o
odrastanju onih koji su rođeni tokom Drugog svetskog rata
• Jugoslavija je zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj sam
odrasla i koju sam volela, bez obzira na sve njene nedostatke
• Moj dug poreklu je dvostruk, a obuhvata koliko sefardske
Jevreje po majci, toliko Srbe Mostarce po ocu • Ja sam
onakva kakvi su moji romani, to čitaoci najbolje znaju.
Gordana Kuić, rođena 1942. godine, u Beogradu je diplomirala
engleski jezik i književnost. Objavila je srpskojevrejsku
trilogiju Miris kiše na Balkanu, Cvat lipe
na Balkanu i Smiraj dana na
Balkanu. Sva tri romana bila su vodeća na
listama najčitanijih i najtiražnijih knjiga u „zemlji
koje više nema". Duhove nad Balkanom
potpisala je 1997. godine, roman koji „i liči i ne liči
na prethodne". Novu trilogiju je započela knjigom
Legenda o Luni Levi, a nastavila
Bajkom o Benjaminu Baruhu, još
jednom pričom o nemilosrdnoj istoriji. Sa romanom o travaru
iz Travnika, Gordana Kuić je u šabački Kulturni centar
stigla 22. maja i razgovor za novine odmah prihvatila.
Nismo je pitali o Jerusalimu, hebrejskom Jerušalajimu,
koji ima tri hiljade godina istorije a u imenu sadrži
reč „šalom" (mir) pa bi mogao biti i Grad mira, već:
• Čitalačkom svetu, gospođo Kuić, 1986. godine
darovali ste Miris kiše na Balkanu, a u Šabac
ste (istina s kišom) došli tek sa šestom knjigom. Zašto
ne ranije?
Odlazim tamo gde me pozovu. U Šabac sam stigla uz zakašnjenje
od pet romana, ali uz miris kiše, kao što dolikuje.
• Po Vašem prvom romanu, kojim započinje jedna
od najtiražnijih trilogija u srpskoj književnosti, u Sarajevu
i Beogradu izvedena je i baletska predstava. Preplitanje
stvaralačkih nadahnuća mora da je doživljaj?
Čudesno je rađanje umetničkog dela proisteklog iz sasvim
drugačije stvaralačke forme. Balet „Miris kiše na Balkanu"
nadahnut istoimenim romanom postavljen je sa velikim uspehom
u Narodnom pozorištu u Sarajevu, a potom je gostovao u
Beogradu u okviru BEMUSa. Pokret je zamenio reč, muzika
stil, a priča se odvijala sa neprikosnovenom jasnoćom
pred očima publike. Za mene, nezaboravan doživljaj.
• Cvat lipe na Balkanu zamirisaoje 1992,
kada se nevreme zahuktavalo na „tom deliću minijaturnog
poluostrva oko koga se svet uzmuvao", zar ne?
Cvat lipe na Balkanu je čekao
više od dve godine da ugleda svetlo dana usled raspada
izdavačke kuće „Vuk Karadžić", ali i zbog teme, naime,
propasti građanske klase u posleratnom vremenu, 1945-1965.
Roman opisuje život Marka Koraća i njegove porodice, sve
nepravde, jade i muke obespravljenih u novonastalom društvenom
uređenju, a govori i o odrastanju onih koji su rođeni
tokom rata. Dok se, kao što kažete, već novo vreme zahuktavalo.
• Smiraj dana na Balkanu došao je 1995.
a balkanska nesreća je još trajala. Kako ste je lično
podneli?
Jugoslavija je bila zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj
sam odrasla i koju sam, bez obzira na sve njene nedostatke,
volela. Posao kojim sam se bavila vodio me je u sve njene
kutke. Bila je to prekrasna zemlja bogata različitostima
kako u krajoliku, tako u jezicima i narečjima, kulturama
i veroispovestima. U njen raspad dugo nisam uspevala da
poverujem. Sada je onako kako je, izgleda, moralo da bude.
Mislim da sam u Smiraju dana na Balkanu,
romanu koji mi je bilo najteže da napišem, oslikala tugu
glavne ličnosti, Vere Korać, izazvanu nadolazećim krvoprolićem
i ne samo njeno razočaranje balkanskom stvarnošću već
nevericu u istinitost tekućih nesreća.
• Da li su se duhovi prošlosti nad Balkanom smirili,
šta nazirete Vi a šta sluti Huan Garsija Galan de Olivares,
alias Jovan Galanić?
Zasad jesu, a dokle će, to ćete morati da pitate Huana
Garsiju Galana de Olivaresa, alias Jovana Galanića, alias
Olivera Garsijana...
• Sazrevajući sa svojim delom, u Šabac ste stigli
sa Bajkom o Benjaminu Baruhu pa recite, da li
smo došli do bajkolikog Balkana ili je u pitanju svevremenost
bajke?
Ako se ne varam, Balkan je retko bio bajkolik, mada i
bajka može biti surova i podivljala. Ipak, ona u sebi
nosi ono zrno pravde za kojim bi svako slovesno ljudsko
biće trebalo da teži. Ona takođe nosi i pouku. Izvući
pouku iz prošlih vremena je za svaki narod teško, ali
ne i nemoguće.
• Uporedo sa balkanskom, kao sefardski izdanak,
ispisujete jevrejsku epopeju: da li je to Vaš dug poreklu?
Moj dug poreklu je dvostruk: on obuhvata koliko sefardske
Jevreje po majci toliko i Srbe Mostarce po ocu. Nadam
se da sam oba odužila.
• Ljubavi, bolove, nade i iluzije stotina generacija
spajate u jednu nit i povezujete sa izuzetnim književnim
imenima sefarskih i Aškenazi Jevreja, a neke često i citirate?
Citati su moja omiljena poštapalica. Proces odabira nije
ni lak ni jednostavan posao. U Duhovima nad
Balkanom ih imam iz najrazličitijih izvora:
od dnevnih novina, filmova i radio emisija do antičkih
filozofa i Talmuda. To je igrarija u kojoj uživam kao
i u nadevanju imena mojim junacima.
• Jedan sudbinski jevrejski krug, ne znam da li
znate, upisan je u Šapcu, gradu u kojem su Jevreji od
1830. godine: 1939. naime, Šabac je primio 1300 izbeglica
iz Nemačke, Češke i Poljske, u vreme kad ih niko u Evropi
nije hteo a Engleska odbila da izda dozvolu za useljavanje
u Palestinu. Nije li to okvir za mogući roman?
Taj događaj je, sigurna sam, kao dokument, zabeležen u
arhivi Muzeja Jevrejske opštine u Beogradu, a bio bi,
kao hiljade drugih, mogući okvir za roman.
• Kada počinjete novu knjigu, treću iz druge trilogije?
Zamisao postoji, a kada će uslediti ostvarenje zamisli,
još ne znam.
• Imate odnegovanu čitalačku publiku pa za kraj
pitanje: kakva je Gordana Kuić privatno, „posle svih preživljenih
tipično balkanskih krvavocrvenih sumraka i smiraja"?
Onakva kakvi su joj romani, a kakvi su joj romani to čitaoci
najbolje znaju.
|
Milica Mila Milosavljević, novinar
Glorija, Beograd, Maj, 2005.
Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
Kao osobu koja se neprestano suočava sa zbunjenošcu pred
osnovnim pitanjima ljudskog roda: odakle smo potekli,
zašto smo ovde i kuda idemo?
Zavičaj (vaša sećanja)
Beograd. Njegoševa ulica kojom su u praskozorje po kaldrmi
kloparale kolske zaprege na putu prema Kalenićevoj pijaci,
a nešto kasnije prvi ranoranioci otpijali kafu ili rakiju
iz čokanjčića kod kafane "Vardar" na cošku Beogradske.
|
 |
Kolovozi tek ponegde prošarani retkim automobilima, a
nedeljom "na izlet" se odlazilo tramvajem u
Košutnjak ili pešice na Kalemegdan. Moj otac stalno sluša
na starom 'blaupunkt' radiju govore, vesti ili fudbalske
utakmice koje prenosi Radivoje Marković, a ja pitam: "Tata,
hoćeš li da mi kupiš jedan radio koji svira?"
Prva ljubav
Dubrovnik. Lukovi Gradske kafane kroz koje proviruje pun
mesec kao okačen na ozvezdanom nebu. Ujednačeno treptanje
svetionika na Porporeli. Šum talasa koji zapljuskuju brodice
u drevnoj luci. Žamor glasova. On, slavni beogradski glumac
koji igra Hamleta na Lovrijencu. Usporenim panterskim
kretnjama i dubokim, pomalo teatralnim glasom pleni srca
ženskog življa svih uzrasta. Ja, mlada (a sada mi se pričinjava
da se mlađa biti ne može), stidljiva, sputana, ja, kojoj
je jedina hrabrost zaljubljenost i želja da je On primeti.
I, jednog predvečerja, On prilazi našem stolu i obraća
se mojoj majci rečima: "Izvinite gospođo što zurim
u vašu kćer, ali ona je toliko lepa da ne mogu sa nje
pogled da skinem." Moja majka, inače lako zbunjiva,
odvraća bez zadrške: "Za ovakav kompliment se ne
treba izvinjavati." I poziva ga da nam se pridruzi.
Ja, u medjuvremenu, grčevito usisavam ajskafe na slamku
i žestoko se zagrcnem. Kašljem, ćutim i crvenim do suza.
Osoba ili dogadjaj koji je ostavio neizbrisiv
trag u vašem životu.
Moja majka sa njenom bezrezervnom ljubavlju, miloštom,
blagošcu i mudrošcu.
Da li ste u mladosti imali uzora?
Želela sam da izgledam kao Katrin Denev, da pišem kao
Ivo Andrić, da pevam kao Milva, da igram kao Džindžer
Rodžers...
Brak
Ako počinje zaljubljenošću i staršću, prerasta u nežnost
i razumevanje, a nastavalja se dubokim prijateljstvom
i sjedinjavanjem dvoje ljudi u jedno biće, onda je to
srećan brak. Takvih je veoma malo.
Deca
Uprkos urodjenoj naravi sa kojom se svako dete rodi, roditelji
izgrađuju svoju decu. Ona bi trebalo da im budu najodgovorniji
životni zadatak. Ona mogu biti njihova najveća radost,
ali i njihovo najveće razočaranje.
Porodica
Pošto sam potekla iz jedne neuobičajeno skladne porodice
tražila sam nešto slično i za sebe. Verovatno je zbog
toga nemam. Uzor je bio previše blizak savršenstvu.
Dom
Moje krajnje pribežište, mesto začinjanja i okončanja.
Domovina
Pedeset godina domovina mi je bila Jugoslavija. Njom sam
putovala prvenstveno poslovno, ali i turistički više od
dvadeset godina i svugde sam se osećala ugodno: od Ptuja
do Huma, od Živogošća do Prnjavora, od Banje Koviljače
do Bitolja, od Prizrena do Kotora, od Sombora do Čakovca.
I bila sam ponosna na tu jedinstvenu i blistavu mešavinu
kulturnih baština, predela, vera, narečja i jezika smatrajući
ih našim velikim bogatstvom. To je ono što je zasenjivalo
strance, istaknute američke profesore lingvistike koje
sam dovodila na seminare za naše profesore engleskog.
Nije se nikada dogodilo da posle prvog dolaska u Jugoslaviju
neko odbije ponovni poziv. Sada mi je domovina Beograd,
moj rodni grad sa svim svojim manama i lepotama.
Politika
Što dalje od mene.
Prijateljstvo
Provereno tokom godina trajanja, kao proces radosnog davanja
i voljnog primanja, ono je osnova mog bitisanja. Njega
treba neprestano zalivati kao osetljivu biljku, pažljivo
listati kao prastaru knjigu. Bez prijateljstva, čini mi
se, čovek teško može da opstane.
Osobine koje cenite kod drugih
Sagovornika saslušati i učestvovati u njegovoj temi; promišljati
o sitnim pažnjama koje mnogo znače; biti dobronameran
kako u pohvali tako i u kritici; biti vedar uvek kada
je to moguće.
Odnos prema neprijateljima
Ne znam ko su, a kada bih znala susreli bi se sa mojom tišinom.
Praštanje
Stara jevrejska izreka kaže: "Treba oprostiti, ali
ne treba zaboraviti."
Kajanje
Kajanje koje se ne može izreći zbog toga što vas smrt
osobe prema kojoj ste zgrešili u tome spreči je najteže.
Ja sam sklona priznavanju svoje greške i pokajništvu koje
glasno izričem koliko zbog onog drugog, toliko i zbog
skidanja tereta sa sopstvene duše. Treba ispaštati kroz razgovor.
Sreća
Ko nije u potrazi za njom? Koliko ih je koji je imaju,
a nisu svesni toga jer traže više. Treba biti srećan zbog
malih stvari, sitnih svakodnevnih dogodovština, govorila
je moja majka, jer se velike dešavaju retko ili nikada.
Ne treba očekivati previše, dodavala je, jer ako se nadaš
manjem, srećan si kad dobiješ samo malo više, a kad se
nadaš većem onda te samo malo manje razočara. Biti srećan je umetnost življenja.
Ljubav
O ljubavi ili njenom nedostatku napisano je, izrečeno,
odglumljeno, komponovano više nego o bilo kom stanju ljudskih
osećanja (u to ubrajam i mojih šest romana). Bez nje se
ne može (uglavnom), a sa njom je teško (počesto). Ipak,
ne bih volela da je nisam iskusila.
Lepota
Za koga? Jer, lepota je rastegljiv pojam, ona je lična,
menja se od osobe do osobe. Čega? Tela, duha, umetničkog
dela, događaja, osećanja, igre, sna...?
Život
Jedan jedini, jedinstveni. Treba koristiti svaki njegov
časak. "Il dišadu ez perdidu", veli stara sefardska
poslovica, "Ostavljeno je izgubljeno."
Vaše vrline
Odgovornost, ozbiljnost, skromnost, pristojnost, marljivost.
Vaše mane
Isto što i vrline, jer su u današenjem svetu one uglavnom postale mane.
Životni moto
Završi ono što započneš.
Najdraža uspomena
Beograd. Leto. XIV Beogradska gimnazija. Milena, Đorđe
i ja maturirali. U to vreme nema slavlja, nema balova.
Odlazimo na Kalenićevu pijacu i kupujemo trešnje. Jedemo
ih neoprane i pljuckamo koštice (ah, kakva bahatost!),
umesto u ruku pa u torbu, na sve strane po ulici. Nosimo
još nekoliko svezaka. Đorđe iscepa stranicu na sitne komade
i zavitla ih u vazduh kao konfete. Milena i ja ga sledimo.
Za nama ostaje trag koštica i papirića. Kakva obest, radost,
mladost. Mladost nesvesna svoje mladosti (kakva šteta!)
- svest o njoj se stiče tek u starosti. Hodamo Krunskom,
pa Njegoševom i potom se rastajemo odlazeći svako svojoj
kući.
Najbolja odluka i najgora odluka
Ne znam ni koja mi je bila najbolja ni koja najgora, jer
ne znam šta bi se dogodilo da sam drugačije odlučila.
Neizabran put je nepoznat put.
Najveća radost
Izlazak mog prvog romana "Miris kiše na Balkanu"
1986 godine i njegov iznenađujući uspeh. Nisam se odvajala
od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam
je u rukama pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi
moje ime, kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!
Najveća tuga
Smrt moje majke. Tek kada se izgube roditelji, rekao je
J. Brodski, čovek se suoči sa istinskom samoćom.
Šta biste na svom životnom putu promenili?
Ne znam šta bih promenila, jer ne znam čime bi ta promena rezultirala.
Najveći san
Da mi se svi romani prevedu na sve strane jezike i da
budu čitani. To se stvarno može dogoditi samo u snu!
Najveća vrednost u životu
Poštovanje sopstvene licnosti, a u skladu sa tim i svih drugih.
Slava
Ne žudim za njom, jer ne poznajem “stanje slave”, čak
mi se čini da bih je se pomalo i plašila.
Zdravlje
Najvaznija stavka u životu. Dok se ima, ne prepoznaje
se, kad se izgubi, sve ostalo gubi na važnosti. Ja bih
našu poslovicu "Neka je živ i zdrav" permutovala
u "Neka je zdrav i živ" jer bez zdravlja ne
vredi ziveti.
Smrt
Ne verujem u jednakost ljudi u bilo čemu osim u smrti.
Ne postoje dva apsolutno ista čoveka, ali u smrti svi
smo isti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost.
Vera
Svaka vera je prihvatanje onoga za šta mislimo da je istina,
ali što ne možemo dokazati. Čovek je oduvek morao i još
mora da pomogne svom umu da shvati neshvatljivo. Istinskim
vernicima, pretpostavljam, život je jednostavniji. Oni
ne sumnjaju. Oni lako nalaze odgovore na sva pitanja.
Verujete li u sudbinu?
Delimično. Ako isključimo spoljne faktore kao što su ratovi,
izgoni, prirodne kataklizme, ono što nazivamo sudbinom
jednog čoveka uveliko zavisi od njegove naravi - temperamenta,
sklonosti, pameti - koja uslovljava njegovu sudbinu, upravo
kao i mesto, vreme i porodica u kojima je rodjen.
Verujete li u onostrano?
Ne verujem mada sam se sa idejom onostranog većma poigravala
u svom romanu "Duhovi nad Balkanom".
|
Kada ste rođeni? Gde?
29. VIII. 1942, u Beogradu.
Ime vaših roditelja
Metodije Kuić i Blanka Levi.
Omiljeno muzičko delo
Volfgang Amadeus Mocart, Kvarteti sa flautom.
Melodija koja vam je najviše u glavi
Stara sefardska romansa "Adio, kerida"
(Zbogom draga).
Knjiga
Borislav Pekic, "Vreme cuda", Amin Maluf,
"Samarkand".
|  |
Film
Frensis Ford Kopola, "Kum", trilogija.
Pozorišna predstava
Pošto odlazim u pozorište više od četrdeset godina teško
je izdvojiti jednu predstavu, te ću pomalo proširiti odgovor
- od davnašnjih do sadašnjih:
|
Sartr, "Prljave ruke"
Vojnović, "Dubrovačka trilogija"
Kovačević, "Maratonci trce pocasni krug"
Lindsi Kemp, "San letnje noći", BITEF
Šnajder, "Hrvatski Faust"
Vedekind, "Buđenje proleća"
Aristofan, "Ptice"
Koprivica, "Bokeljški D-mol"
Šajtinac, "Hadersfild"
Boja
Zelena, kao trava, maslina, Neretva, more...
|  |
Putovanje, najimpresivnije za vas
Majušno karibsko ostrvo St. Lucia, gotovo netaknuto turizmom,
sa prašumom, farmama banana, drvećem mangoa i cvrkutom
kolibrija, plažama belog i crnog peska i kristalnog tirkiznog
mora valovitog sa atlanske strane, a spokojnog sa karibske,
sa ribarima koji starim brodićima donose ulov i prodaju
ga odmah u luci. Nikad pretoplo, nikad prehladno, kao
da je neki zalutali dobri vilovnjak odredio najpovoljniju
klimu za čoveka tokom cele godine. Vitki i prekrasni ostrvljani
petkom priredjuju noćne seoske vašare, igraju rege, jedu
ukusne školjke nataknute na čačkalice, piju kokosovo mleko
iz mačetom presečene voćcke, rum i koka kolu. Ima i belaca
- Francuza i Engleza - koji su se smenjivali kao vlasnici
ostrva sve do 1975. godine kada je St. Lucia dobila samostalnost.
Medju njima, crnoputim i beloputim, nema animoziteta i
česti su mešani brakovi. U tom istinskom raju živi vec
tridesetak godina i jedan Beograđanin, karizmatični, gostoljubivi
lekar, Dr. Saša Popović. St. Lucia je svet za sebe, svet bujnosti, egzotike, izobilja
i beskonačne lepote.
|
Vujica Ognjenović, novinar i pisac
Pobijeda, Podgorica, 2006.
PRIČAMA NIKAD KRAJA
Bajkovitim likom travara Benjamina kao da
ste htjeli da napravite balans različitih sila...
|  |
- "Uvijek i iznova divimo se onima koje je priroda
uzela pod svoje i obdarila ih da žive u dosluhu sa njenim
tajnim i skrivenim silama" napisao je naš veliki
mislilac Jovan Hristic u zbirci eseja "Terasa na
dva mora". Upravo u okviru te premise uobručen je
lik Benjamina Baruha, travara iz Travnika, koji kao istinski
"vilenjak sa zapadnih strana", mada šeprtljast
i nespretan, uvijek stize na pravo mjesto i u pravo vrijeme.
Sa nepromjenjivim humanistickim pristupom, istom teznjom
da pomogne covjeku ma koje vjeroispovijesti - kako razbojniku
tako i postenjacini - da mu odagna boljku ali i preusmjeri
rdjave sklonosti i slabosti, te da mu, kao recimo Aaronu
Albinunu, pomogne da dosegne zrelost što podrazumijeva
nezavisnost, odrgovornost i jasan zivotni cilj, Benjamin
Baruh se nadovezuje na lik Blanke Salom iz mog prvog romana
Miris kiše na Balkanu. On je njena bajkovita, starostavna
verzija. Oni su oboje vanvremenska konstanta, sazetak
jednostavne, ciste ljudske dobrote suceljene sa mnoštvom
nesreca, zbirom zala i nepravdi koje sagledavaju kao sopstvenu
protivtezu sa mirnocom jer "tako mora da bude",
jer je svijet tako sazdan. Oni zadrzavaju stav nepopravljivog
optimizma uvjereni da se iz svakog lavirinta moze pronaci
izlazak, da uporište lošeg mora završiti u konacištu dobrog.
Takvi ljudi su rijetki ali postoje, a zar nije najvece
zadovoljstvo pisati o rijetkima?
Jedan Vaš junak kaže: "Jedini smisao
poznavanja prošlosti je u predvidjanju buducih nepogoda".
Pa mozemo li izvuci pouk iz svega što nam se dešavalo?
Trebalo bi da možemo, ali je veliko pitanje hoćemo li.
Da li je ijedan narod više od jevrejskog bio spreman da
izvuče zakljucak na osnovu prošlosti i predvidi stradanja
Holokausta? Pa ipak, ta najveća tragedija u zabilježenoj
istoriji završila se sa šest miliona zvjerski mučenih
i ubijenih Jevreja. Jer, uprkos iskustvu svih prethodnih
progona tokom dvije hiljade godina života u dijaspori
niko nije mogao da predvidi ili pak zamisli u "civilizovanom"
modernom dobu XX vijeka nacističku ideju "konacnog
rješenja jevrejskog pitanja", naime, detaljnog plana
uništenja doslovce svih evropskih Jevreja. Poimanje takve
zamisli i njeno izvršenje trebalo bi da budu strani svakom
iole normalnom ljudskom biću, a ipak su se dogodili. I
u tom procesu - od zamisli do izvršenja - učestvovalo
je na hiljade ljudi, od nacističkih vodja do običnih vojnika
koji su, recimo, vozili autobuse-dušegupke pune zena,
djece, mladića i staraca, što je potresno opisao David
Albahari u romanu "Gec i Majer".
Pišete često o konvertitima, ljudima koji
prelaze iz jedne vjere u drugu. Šta je u prošlosti uzrokovalo
ovu pojavu i koliko je ona danas prisutna?
Što je vjera nasilnija, to je i prisila prelaska iz jedne
u drugu jača. Svima je, pretpostavljam, poznato srednjevjekovno
masovno nasilno pokrštavanje, a potom i islamizacija koji
su izmijenili religijsku mapu Evrope i svijeta. Svakako,
postoje razliciti uslovi i razlozi konvertizma, mada bih
ja voljela da za vjerujuće važi pravilo "Bog je jedan"
i da nikada ne postoji potreba za promenom vjere. Evo
nekoliko primera raznih razloga za konvertizam. Hajduk
Djordje Vujicin je prešao iz pravoslavlja u judaizam postepeno
tokom mnogih godina zbog dobrote onih koji su ga spasili,
ali i kao jedinu mogućnost da pobjegne od turskih vlasti.
On se prvo prerušio u Jevrejina, a tek kasnije prihvatio
i njihov nacin života pa i vjeru, nikad formalno ne prešavši
u judaizam. Orlu-paša, tj Marko Orlović iz romana Legenda
o Luni Levi, je otet kao mladić u okviru
otomanskog nasilja nad Srbima nazvanog "danak u krvi".
Šef istanbulske policije iz istoimenog romana je prešao
iz judaizma u islam da bi mu se pružila mogućnost da napreduje
u službi. Već pomenuti inkvizitor de Olivares se vratio
u judaizam iz katoličanstva saznavši da su mu preci bili
pokršteni Jevreji. U periodu izmedu dva rata u Sarajevu
bilo je slucajeva prelaska iz jedne u drugu vjeroispovijest
zbog braka. Blanka Salom iz romana "Miris kiše na
Balkanu" prelazi iz judaizma u pravoslavlje da bi
se udala za Marka Koraća. Pretpostavljam da u svijetu
i danas postoje slični slučajevi, ali u zemljama "opuštene
religioznosti" oni su umanjeni i obično predstavljaju
rezultat lične odluke.
Pišete o prošlosti koju dobro poznajete. U
kom smislu nalazite poredenje našeg današnjeg vremena
sa prošlošcu?
Prošlost poznajem mnogo manje nego što bih željela. Čini
mi se da se zabilježena istorija, dakle sva prošlost,
zasniva na osobinama ljudske prirode. Koliko je ljudski
rod napredovao u tehničkim dostignucima, toliko je, rekla
bih, suštinski ostao nepromijenjen. Mržnja, ratovi, nepravde,
laži, ali i ljubav, mir, pravda, istina bore i dalje svoje
bitke sa nepredvidivim ishodima. Znači, osnova je ostala
ista, sve ostalo su nijanse: nekada je bila toljaga, mač
ili luk i strijela, sada su kalašnjikovi, neutronske bombe
i rakete. Vjerujem da čovjek mora još mnogo koraka da
pređe da bi učinio značajan pomak u okviru sopstvenog
bića. Možda će se to dogoditi kada odgovorimo na suštinska
pitanja: odakle smo, zašto jesmo i kuda idemo.
"Balada o Bohoreti" nadovezuje se
na Vaša dva prethodna romana, na "Bajku o Benjaminu
Baruhu" i na "Legendu o Luni Levi". Primjetno
je da ste se u naslovima poigrali žanrovima: najprije
legenda, pa bajka i balada?
Legenda, bajka, balada se odnose na prošlost, a moji romani
se dogadaju krajem XV i pocetkom XVI vijeka (Legenda
o Luni Levi); u drugoj polovini XVII vijeka
(Bajka o Benjaminu Baruhu);
i krajem XIX i pocetkom XX vijeka (Balada
o Bohoreti).
Termin legenda se prvi put srijeće u XIII vijeku u dijelu
"Legenda aurea" dominikanskog kaluđera De Vorgine.
Legenda živi od čudesnog (stoga i čudesni život Lune Levi
i njenog oca Huana Garsie Galana de Olivaresa alias Solomona
ben Israela ben Saloma Toledskog). Pošto se često usmeno
prenosi, ona se priblizava predanju i ima mnogo folklornih
elemenata (stoga je u romanu "Legenda o Luni Levi"
dat cjelokupan sefardski folklor i brojni običaji). Osnovna
namjera legendarne priče je da zabavi, a ne da pouči.
Zato je moj roman ocijenjen kao nadasve zanimljiv, maštovit
i duhovit. Mada je legenda većinom vezana za živote svetaca,
ja sam je kao širi žanr vezala za čovjeka i njegovu borbu
za opstanak u većma teškim okolnostima izgona. Zar čovjek
koji sve to proživi i istrpi, a ostane u osnovi pun dobrote,
sažaljenja i saosjećanja za bližnje nije pomalo svetac?
Legenda se po natprirodnim elementima i situacijama priblizava
bajci. A bajati na staroslovenskom znaci pripovijedati.
Dakle, bajka je narodna pripovijetka fantasticne sadrzine.
Napisani su tomovi ozbiljnih teorijskih knjiga o bajkama
i šta one na kom meridijanu znace. Nijesam ih citala jer
da jesam vjerovatno se ne bih nikad usudila da dam naslov
"Bajka o Benjaminu Baruhu". Zadovoljila sam
se saznanjem da bajka predstavlja kompleksnu pripovijetku,
sastavljenu iz niza motiva, od kojih osnovni mora imati
karakter čudesnog. A zar travar iz Travnika, izlječitelj
Benjamin Baruh, onako smušen i rastresen u svakodnevici,
a spretan i koncentrisan u svom zanimanju koji se uvijek
nađe gdje treba da bi spasio ljude u nevolji - zar on
nije čudesan?
Balada, u duhu poetika romantizma, nosi u sebi takođe
nešto čudesno, tajnovito što proizilazi iz načina pripovijedanja,
a ne iz građe. Nadam se da sam to postigla u "Baladi
o Bohoreti". Pojam balade označavao je u raznim periodima
evropske istorije različite književne žanrove. Zato je
osnovno da ona objedinjuje sve tri izrazajne mogućnosti
- lirsko, epsko i dramsko. U mom romanu su obuhvaćena
sva tri elementa. Balada se karakteriše i kao pripovjedna
pjesma, a o njenoj strukturi u romanskim književnostima
sam detaljno pisala u Epilogu romana "Balada o Bohoreti".
Laura Levi Papo, vaša tetka je bila spisateljica
i istrazivač sefardske baštine između dva rata u Sarajevu.
Recite nam još nešto o ovoj izuzetnoj ženi.
Laura Levi-Papo, Bohoreta, bila je jedna od rijetkih žena
u tadašnjoj sarajevskoj sefardskoj zajednici koja se bavila
pisanjem pozorišnih komada i poezije i istrazivačkim radom
na polju očuvanja sefardske baštine i tradicije. Govorila
je šest jezika i bavila se prevođenjem. Kao većina sarajevskih
Jevreja, porodica Levi je živjela u siromaštvu. (O tom
zivlju, sefardskoj sirotinji, najupecatljivije pripovijeda
ljekar, pisac i mag atmosfere Isak Samokovlija u njegovim
vanrednim i nezaboravnim pričama). Sredstva za školovanje
su nedostajala pa se obrazovanje ženske čeljadi uglavnom
odvijalo u kući, od starijih znanje se prenosilo na mlađe.
Bohoreta se nikad nije predavala. Samouka (osim kratkog
boravka u Parizu na Alianse Francaise), neiscrpno znatiželjna,
temeljita u izučavanju i uporna u težnji da prosvećuje,
zabilježi i otkine od zaborava, ona je sakupljala poslovice,
stare izreke, romanse, opise nošnji svojih sunarodnica
kroz vjekove. Njene drame, od kojih je najpoznatija Esterka,
uglavnom govore o svakodnevnom životu u sarajevskim baštama
i avlijama gdje se okupljaju žene, majke, tetke, kceri
i raspravljaju o tekućim događajima, nevoljama i radostima,
a dok pričaju one vrijedno vezu, pletu, kuvaju slatko
ili džem i uvijek pjevaju stare romanse donesene iz Španije
uz ritmicne udarce defa.
Bohoreta je pisala isključivo na ladino jeziku, jevrejsko-španskom,
predservantesovom španskom sačuvanom gotovo pet vjekova
medju raznim jezicima raznih okruženja u mnogim drzavama
gdje su se Sefardi rasuli. Cijeloj njenoj generaciji kao
i svim prethodnim, jevrejsko-španski je bio maternji jezik,
dok su druge jezike (u Bohoretinom slučaju srpski, turski
i njemacki kada je Bosna okupirana od strane Austrougarske)
učili naknadno i poznavali bolje ili slabije. Bohoretini
pozorišni komadi, uglavnom jednočinke, izvodili su clanovi
Jevrejskog kulturnog društva “Matatja” sa ogromnim uspjehom
tako da je Laura Levi-Papo bila veoma omiljena i popularna
medju sefardskim življem tog vremena u Sarajevu. Njena
drama Esterka gostovala je svojevremeno i u Beogradu,
a nedavno je dramska sekcija Jevrejske opštine u Beogradu
"Kralj David" pod vodstvom Mirjam Salom postavila
njenu jednočinku "La pasiensia vale mučo" (Strpljenje
mnogo vredi) na jevrejsko-španskom, jeziku koji članovi
trupe nijesu poznavali te im je g. Eliezer Papo, došavši
iz Izraela u Beograd, svakom pojedinačno snimio tekst
i dao prevod na srpski. On je takoće zasnovao svoju magistarsku
tezu na radovima Laure Papo. Prisustvujući toj sjajnoj
kostimiranoj predstavi nijesam mogla da se otmem utisku
da je moja tetka poslije gotovo 70 godina najednom oživjela.
Kao što svaki mrtav pisac na neki način oživi kada njegovo
djelo čitalac uzme u ruke.
Kako tumačite današnje veliko interesovanje
za život i djelo Laure Levi? Sedam decenija njeno djelo
je bilo u sjenci. Danas se o njoj pišu disertacije, izvode
se njene drame, prevode spisi...
Sve što je zabilježeno živi. U to je vjerovala Laura,
u to vjerujem i ja. Bohoreta je "oživjela" poslije
sedamdeset godina zaborava. O razlozima čovjek moze samo
da nagadja i oni su različiti u svakom pojedinačnom slucaju.
Eliezer Papo je napisao magistarski rad na njenim djelima
zbog njegovog proučavanja sarajevske sefardske baštine
na čemu je i Bohoreta radila i u čijim okvirima je predstavljala
nezaobilaznu i značajnu licnost. Izdavanje njenog naučnog
rada "Sefardska žena u Bosni" uslijedilo je
kao odraz tendencije multikulturalnosti u današnjoj Bosni.
Postavljanje na scenu njenog komada "La pasiensia
vale mučo" u beogradskoj Jevrejskoj opštini predstavlja
želju za oživljavanjem prohujalih vremena i načina života
koji je nestao medu sefardskim življem kojeg na ovim područjima ima samo u tragu.
Da li ste ovim romanom zaokružili Vašu porodičnu
povijest?
Pričama nikad kraja. One se nižu i izviru sa svih strana.
Uvijek ima preostalih priča.
Gdje su, po Vama, korijeni jevrejskih patnji?
Rekla bih da je gubitak države i teritorije jedan od najvažnijih
razloga jevrejskog stradanja. Jevreji su proganjani tokom
dva milenijuma rasijanja, ali to i nije toliko začudujuće,
jer su mnogi narodi dozivjeli slično i bivali istrijebljeni
ili se asimilovali (Maje, Asteci, Vikinzi, Kelti i još
mnogi drugi). Ono što je impresivno kod jevrejskog naroda
je njihovo opstajanje, njihovo trajanje uprkos svim preprekama,
nepodnošljivim uslovima života, pogromima i progonima.
Zadivljujuca je njihova upornost, svijest o pripadnosti
svom narodu, moć prilagodavanja bez gubljenja identiteta,
poštovanje nasljeda, praznika i običaja, pridržavanje
propisa datih u Talmudu, ocuvanje svetog jezika, hebrejskog,
kao jezika molitve, i svetovnih jezika, jevrejsko-španskog,
ladina kod Sefarda i jidiša kod Aškenaza, naime, Jevreja
"sa sjevera" iz Njemacke, Poljske, Rusije. Dakle,
zivjeci tako dugo u raseljenju, a ostajuci ono što jesu,
Jevreji su izazivali mrznju okoline - mrznju prema nepoznatom,
drugacijem svijetu, vjerovanju, nacinu razmišljanja, odjeci,
cvrstom drzanju hermeticki zatvorene zajednice. Trebalo
bi procitati roman Rob od Isaka Baševisa Singera (jednog
od posljednjih velikih pisaca koji su pisali na jidišu)
da bi se bar djelimično shvatio život Jevreja u tuđem
okruzenju. Takode je poslovična jevrejska ljubav prema
životu, njihova snalažljivost i borba za održanje zajednice,
borba za uspjeh, napredak i znanje.
"Pred etičkim sudijskim stolom," piše Goethe,
"pred sudijskim stolom Boga naroda neće se postavljati
pitanje ko je bio najbolji nego samo ko je opstao, ko
se održao, ko je očuvao samostalnost, čvrstinu, hrabrost;
u pogledu žilavosti i istrajnosti, nijedan narod se ne
može mjeriti ni uporediti sa jevrejskim narodom. On je
najistrajniji narod na zemlji, on je postojan, on postoji,
on će postojati da slavi ime Jehove vo vijek i vjekov".
Pripadate velikoj »porodici« sefardske knjizevnosti
ciji su pisci rasuti po mnogim zemljama. Šta vas povezuje?
To osjećanje "porodice" me je prvi put dotaklo
prošle godine na konferenciji u Parizu koja je okupila
pisce i naucnike zabavljene sefardskom tematikom. Tom
prilikom sam nekolicinu upoznala, a među njima i vašeg
prethodnog sagovornika g. Richarda Zimlera, ali nažalost
nijesam još pročitala njihova djela. Često je tome razlog
jezik, jer svi oni pišu, kao i ja, na svojim maternjim
jezicima, turskom, bugarskom, hebrejskom, portugalskom,
španskom, a prevoda na engleski i srpski je malo. Pisanje
na ladinu i jidišu je izumrlo u onim razmjerama u kojima
je nekada postojalo, ali veoma je razvijena revitalizacija
oba ova jezika i to na svjetskom nivou. Veliki centri
širom svijeta za očuvanje sefardske i askenaške tradicije
izdaju ozbiljne časopise na ladinu i jidišu u kojima se
objavljuju brojni literarni prilozi, poezija, eseji i
pripovijetke. Vec pomenuti Eliezer Papo, zapravo Rajko
Jajcanin (eto jednog konvertita modernog vremena upravo
kao i sadašnji beogradski rabin Isak Asijel!) napisao
je "megilu" o Sarajevu na ladinu koja je tek
kasnije prevedena na srpski. Što se tice pisaca Sefarda
na prvo mjesto bih stavila Eliasa Canettia, jedinog Sefarda
Nobelovca, zatim Prima Levia, A.B. Jehoshuu, a kod nas
od Haima Daviča koji je prvi pisao na srpskom, preko Žaka
Konfina, Isaka Samokovlije do Davida Albaharija i Filipa
Davida koji je mješavina Sefarda i Aškenaza. Većina poznatih
američkih jevrejskih pisaca poput Saula Bellowa, Philipa
Rotha, Bernarda Malamuda, I.B. Singera su Aškenazi.
Sefardske pisce, uslovno govoreći, povezuje privlačnost
sefardskim temama od kojih je možda najistaknutija tema
izgona iz Španije mada su o tome pisali i nejevreji. Svakako,
svi mi pišemo i o drugim zbivanjima i bavimo se, kao svi
pisci, najrazlicitijim ljudskim usudima i stanjima. Sefardska
knjizevnost, ako se tako može nazvati, datira od izgona
iz Španije, ali je ona u početku bila usmjerena samo na
folklorne žanrove, a tek mnogo kasnije na druge književne forme.
Izvori za ljudsko stvaralaštvo su nepresušni i dok je
nas biće i priče.
|
Snezana Lukić
Bazar, jun, 2007.
Nagradu delim sa BOHORETOM
Vest o tome da je njena Balada o Bohoreti
među pedeset romana i zbirki priča pristiglih na Bazarov
književni konkurs dobila nagradu Žensko pero
za 2006. godinu, Gordana Kuić je saznala pošto se vratila
s putovanja u Njujork gde je provela dvadesetak dana.
|  |
Iznenađena sam i srećna kaže spisateljica. Pred polazak
na put obradovalo me je obaveštenje da je moj roman ušao
u najuži izbor za nagradu sa još pet naslova i tom prilikom
sam poslala izjavu, odgovor na pitanje o mestu proze koju
pišu žene u savremenoj literaturi. Tek sada, pošto sam
se vratila s puta, dobila sam primerak Bazara
i pročitala razmišljanja još četiri spisateljice na istu
temu. Na putu sam čitala roman Emilija Leta
Mirjane Mitrović i moram da kažem da mi je čast što se
Balada o Bohoreti našla u društvu
sa tom sjajnom, izuzetnom knjigom.
Gordana Kuić je, to se s pravom može reći, preteča ženskog
talasa (neki to nazivaju i ženskom ofanzivom) u našoj
savremenoj književnosti. Kao novo, nepoznato ime, pre
dvadeset godina na prečac je osvojila čitaoce svojim prvim
romanom Miris kiše na Balkanu,
a svaku njenu sledeću knjigu dočekivala je sve veća znatiželja
i pratila sve izraženija naklonost čitalaca. Prva među
sadašnjim visokotiražnim autorkama stekla je najširi krug
poklonika. 0 tome govore ponovljena izdanja i pet Zlatnih
bestselera, priznanja najčitanijim knjigama.
U središtu Balade o Bohoreti,
njenog sedmog romana, je istinita ličnost Laura Papo,
Bohoreta, Jevrejka iz Sarajeva koja je živela krajem 19.
i u drugoj polovini 20. veka i iza sebe ostavila pesme,
priče, drame i dragocenu knjigu „Sefardska žena u Bosni".
Balada o Bohoreti je intimni
roman, dnevnički i epistolaran, roman o odrastanju. Mislim
da je forma koju sam primenila dosta introvertna i zato
mi je draže što je žiri u njemu prepoznao vrednosti i
nagradio ga. On je za mene, bar u ovom trenutku, zatvaranje
kruga budući da se vremenski približava početku mog prvog
romana Miris kiše na Balkanu
čija radnja počinje negde oko 1914. godine. Balada
o Bohoreti prati junakinju do udaje, drugi
deo njenog života nastavlja se u „Mirisu kiše..."
mada ona tu nije glavna ličnost. Podsetiću da „Miris kiše"
vremenski stiže do Drugog svetskog rasta, moj sledeći
roman, Cvat lipe na Balkanu
obuhvata doba od 1945. do 1965. koje je za neke društvene
slojeve bilo veoma traumatično, a zatim se Smiraj
dana na Balkanu proteže do kraja prošlog
veka. Tako ova tri romana pokrivaju čitav 20. vek s tim
što je Balada o Bohoreti napisana
poslednja, a govori o vremenu koje prethodi događajima
iz prve dve knjige.
Romani ove spisateljice su mešavina ličnih i porodičnih
uspomena i predanja, fikcije i dokumentarne, istorijske
građe. Čitalac će već na prvim stranama nagrađenog romana
saznati da je Laura Papo, zvana Bohoreta, autorkina tetka,
najstarija sestra njene majke i da je sa ovoga sveta otišla
iste godine kada je njena sestričina, buduća spisateljica,
rođena.
Završno saopštenje žirija
Žiri u sastavu Madlena Cepter, počasni predsednik, Neda
Todorović, predsednik, Snežana Lukić-Pavlović, Radovan
Popović, Rajko Lukač i Nenad Šaponja, na svojoj završnoj
sednici, 24. maja 2007, ODLUČIO JE da se Književna nagrada
Bazara ŽENSKO PERO za najbolju
prozu, roman ili zbirku pripovedaka u 2006. godini dodeli
GORDANI KUIĆ za roman BALADA 0 BOHORETI
u izdanju izdavačke kuće Narodna knjiga iz Beograda.
Žiri je ovu odluku doneo uz saglasnost svih članova, a
u najužoj konkurenciji, pored nagrađene knjige, bio je
i roman Mirjane Mitrović EMILIJA LETA
(u izdanju Platoa iz Beograda).
Roman Gordane Kuić BALADA 0 BOHORETI
jeste jedna od uverljivih priča o prolaznosti i o ljudskom
udesu, ali i o ljubavi i o njenim vrstama.
Ispričana kroz roman odrastanja, kao dnevnik jevrejske
devojčice Laure Levi, ova priča u dnevničko-epistolarnoj
formi, celinom i punoćom percepcije deteta i životnim
entuzijazmom mlade osobe, oslikava zajednice sefardskih
Jevreja s kraja 19. i početka 20. veka u Istanbulu i u
Sarajevu.
Kroz restauraciju jednog života, prateći njegovo bogatstvo
nemanja, ali i intelektualni rast i razvoj prosvetiteljskog
duha, autorka daje ženski portret intelektualca u mladosti
sapetog mrežom patrijahalnih porodičnih odnosa.
Višeznačan i potresan, prožet kulturnom baštinom Sefarda,
roman BALADA 0 BOHORETI otkriva
svome čitaocu egzistencijalne koordinate jednog već sasvim
nestalog sveta. Beograd, 24. maja 2007.
Članovi žirija:
Madlena Cepter, počasni predsednik,
Neda Todorović, predsednik
Snežana Lukić-Pavlović,
Radovan Popović,
Rajko Lukač i
Nenad Šaponja
|
|
|
