|
|
• Ljiljana Petrović
• Antonio Costa Gomez
• Branka Otašević
• Branka Otašević
• Neda Todorović
• Prof. Aleksandar Jerkov
• Ljiljana Šop
• Dražan Gunjača
• Igor Mandić
• Predrag Lazarević
• Ljiljana Banićanin
• Ljiljana Šop
• Predrag Palavestra
• Aleksandar Jerkov
• Ljiljana Šop
• Ljiljana Šop
• Ljiljana Šop
Ljiljana Petrović
- Intervju sa Ivanom Golušinom
"... za Gordanu Kuić, pravu damu, čije dostojanstvo
i ostvarenost ulivaju nadu da prave vrednosti nikada ne
izlaze iz mode. Da se mogu, ponekad, u naletu duhovne
krize društva uzdrmati, ali da nikada ne mogu trajno da
poremete poredak vrednosti".
- Od Gordane Kuić sam naučio koliko je bitna skromnost
iako ona ima puno pravo da to i ne bude. Njeni romani
"Miris kiše na Balkanu" i "Cvat lipe na
Balkanu" su ekranizovani... -
"Politika", TV revija, 12. maj, 2017.
Antonio Costa Gomez
"Yo leí en francés hace unos años, antes de viajar
por Yugoslavia, ‘El olor de la lluvia en los Balcanes’
y quedé deslumbrado, enseguida empecé a escribir sobre
él en todas partes, a querer contactar con la autora,
a ponerlo como ejemplo de literatura que supera las fronteras,
que nos ayuda a escapar de las doctrinas y los fanatismos
y los exclusivismos feroces, que invoca la lluvia como
elemento donde todos podemos encontrarnos más allá de
los conceptos, de las fronteras, de las razas."
"Pre putovanja u Jugoslaviju, ima više godina, pročitao
sam " Miris kiše na Balkanu " na francuskom
i bio sam očaran. Gde god sam stigao, pisao sam o tome.
Želeo sam da kontaktiram autorku, da roman istaknem kao
primer literature koja ne priznaje granice, koja nam omogučava
da pobegnemo od doktrina i fanatizma i žestoke isključivosti
, koristeći kišu kao element gde svi možemo da se osećamo
jednakim, van koncepata, granica, rasa."
Antonio Costa Gomez, pisac
Branka Otašević, kritičar
"Politika", januar 2012.
TAKNUTO SRCE - Zumiranje
"... Kovačeva muzika za seriju 'Cvat lipe na Balkanu'
dodatno dokazuje svoju prijemčivost za mali ekran, sklad
s radnjom, duhom i atmosferom dramskih zbivanja. Radnja
ove serije razvija se dovoljno postupno da bi se osetila
punoća atmosfere koju brižljivo stvara reditelj Ivan Stefanović
sa posvećenom ekipom vrsnih saradnika, da bi se razvili
pojedini likovi, poput onog koji raskošno nosi Nataša
Ninković, pa i da bi se umanjila grubost ili klišetiranost
u prikazivanju pojedinih aktera, situacija ili odnosa..."
Branka Otašević, kritičar
"Politika", 6. novembar 2011.
SVAKO NA SVOME - Zumiranje
"U 'Cvatu lipe na Balkanu', sem istih literarnih
junaka, nema nikakvog ponavljanja u odnosu na 'Miris kiše
na Balkanu'. Drugo je vreme, druga je cela umetnička ekipa,
drugi su glumci - među kojima je Vesna Stanković prava
dragocenost, ne samo po svom na ekranu retko viđanom licu
već i po izvanrednom glumačkom senzibilitetu. Na sreću,
ista će biti ona ozbiljnost u rekonstrukciji epohe, ona
zgusnutost u dramskim situacijama, ona emocionalna ispunjenost
koje su odlikovale 'Miris kiše na Balkanu' Ljubiše Samardžića
kao prvu seriju rađenu po prozi Gordane Kuić. Ima ova
spisateljica i treći deo romaneskne porodične sage. Možda
i on čeka svog TV tvorca."
Neda Todorović
profesor novinarstva u članku naslovljenom "Nepodnošljiva
lakoća zepinga"
"Ankete među gledaocima pokazuju da su oni gladni
nečeg pristojnog, lepo upakovanog u čemu pronalaze smisao
i izgubljene vrednosti. Odličan primer je nova serija
RTS-a "Cvat lipe na Balkanu" gde solidnu književnu
podlogu prati odličan scenario, gde je režija majstorska
a gluma cele ekipe, posebno Nataše Ninković vrhunska.
Iako nisam zavisnica od serija nijedan nastavak ne propuštam."
Prof. Aleksandar Jerkov
Uz
novo izdanje šestog romana "Bajka o Benjaminu Baruhu"
u izdanju "ALNARI".
„Kada sa jedne strane imate nešto što podiže patos recepcije,
a kada sa druge strane imate jednu vrstu poriva za pisanjem
koji moćno i snažno pokreće neke intimne, dublje slojeve
ljudskih osećanja, onda se već nalazite na onom terenu
na kojem je izgrađena ova kula od književnih radova koja
se penje sve više i više. Nije poenta svekolike literature
u tome da se na najteži mogući način saopšte najdragocenije
stvari, već je svrha i smisao literature da moć, vrlinu
i vrednost pričanja kao rezervoar ljudskog opstanka, ostavi
žig među nama. Kad neko ume tako da piše, da učini da
priče žive i da nas spajaju, šta ćete više i koliko više
od literature hoćete, koliko joj treba dodati? Ako se
igde tako dobro vidi da je romaneskni um koji vlada ovom
prozom nadvladao sve osnovne zahteve pripovedanja, onda
se to vidi upravo u ovoj bajci, u kojoj su ovi ponekad
ironični, ponekad sentimentalni, ponekad autokorektivni
komentari pripovedača, dakle, autorskog glasa u ovoj knjizi,
napravili jednu vrstu kontrapunkta koja nam dopušta da
sve vreme osciliramo između bliže i dalje prošlosti, između
jednog i drugog horizonta pripovedanja. Kada se pri tom
pisac kreće kroz istoriju, kad nas o njoj obaveštava i
kada nas vraća, u XVII vek, a dozvolite mi da pomenem
da je u ovom trenutku jedan drugi pisac koji piše takođe
knjige sa istorijskom podlogom kakav je Amin Maluf, jedna
od svetskih zvezda književnosti, onda je sasvim jasno
da je Gordana Kuić u tokovima savremene literature i da
su njene priče kulturološki bogate, moćne, sa mnogo finih
detalja, sa nijansama koje vredi zapaziti i uočiti, postigle
nešto što je važan dodatak savremenoj srpskoj književnoj
sceni.”
Ljiljana Šop
Galerija Ozon, Beograd 2010.
Preostale priče
Ako nešto ujedinjuje romansijersko sedmoknjižje Gordane
Kuić onda je to apsolutno poverenje u priču, u lekoviti
smisao pripovedanja. Priča je zaustavljeno sećanje, uramljena
slika spremna za prenošenje kroz vreme i prostor i stvorena
za pamćenje. Da su njeni romani bili trezori priča pokazuje
činjenica da su njihovi odlomci, neznatno izmenjeni, u
svih sedam slučajeva postali klasične priče u potpunosti
uklopljene u bogati svet preostalih priča, a
spisateljica poziva svoje brojne i verne čitaoce, da u
duhu fine igre ali i kreativne komunikacije sa njenim
kompletnim dosadašnjim opusom, prepoznaju tih sedam celina
u novom ruhu i kontekstu nove knjige.
Očekujući verovatno neizbežno pitanje zašto se nakon sedam
romana prvi put odlučila za knjigu priča, a možda i samoj
sebi odgovarajući na ovo pitanje, Gordana Kuić je kao
neku vrstu mota izdvojila dva meritorna i reprezentativna
citata doživljavajući ih i kao vlastiti odgovor na potencijalno
pitanje. Kuci kaže da više nema tu izdržljivost da poput
Atlasa godinama na svojim ramenima drži čitav jedan svet
dok se svi njegovi događaji ne raspletu, a David Albahari,
podjednako romansijer i pripovedač, ali svakako najveći
promoter kratke priče kod nas, izuzetno u dve tri rečenice
formuliše magiju kratke priče kao izazovnog i savršenog
proznog žanra.
Znajući Gordanu i njen prefinjeni smisao za finese i različite
asocijacije, uverena sam da se u knjizi Preostale
priče ne nalaze slučajno, tek onako, baš tridesettri
priče jer ih je toliko napisala ili odabrala. Hristove
godine svakako u ovoj odluci o broju priča imaju svoju
zapretenu, simboličnu ulogu. Isto tako, ni šezdeset dva
prideva iliti atributa ovih priča koji u uvodu pozivaju
na čitanje nisu plod samohvale i demonstriranja raskošnog
dijapazona tema, ideja, emocija, književnih pristupa,
raspoloženja, ambijenata i uglova posmatranja iz kojih
su priče nastajale i iz kojih se mogu čitati i tumačiti,
već su originalan vodič kroz namere i rezultate koje je
spisateljica uočila kao putokaze kada je knjigu uobličila.
Ukazala bih, takođe, i na skromnost ali i višeznačnost
formalno jednostavnog naslova ove knjige: on s jedne strane
sugeriše da priče mogu biti komadići potencijalnih, nenapisanih
romana, a s druge sugeriše iskrenost, jednostavnost i
nepretencioznost koje jesu suštinske odlike celokupne
spisateljske avanture ali i unutrašnje ličnosti Gordane
Kuić.
Preostale priče nije lako podvesti bez ostatka
pod neki zajednički imenitelj jer su njihove teme, motivi,
vremena i mesta radnje, likovi, kao i načini pripovedanja
i pristup građi za priču veoma različiti. Ipak, postoji
u odnosu na celinu nekoliko ključeva po kojima bismo ih,
ako nam je do toga, mogli razvrstavati npr. na:
-
autobiografske i priče o drugima (premda je i ta granica veoma fleksibilna)
-
priče iz davne i nešto bliže prošlosti
-
priče koje sažimaju veliko vreme i one koje su tren, treptaj, moment između dve stvarnosti, životne i fiktivne, uhvaćen u letu
-
realističke i fantazmagorične priče (i tu je granica porozna i providna)
-
dijaloške, monološke i u ovom smislu kombinovane priče
-
opšte (u smislu istorijskog, ideološkog, nacionalnog,
društvenog konteksta) i individualne priče (tipovi, karakteri, pojedinačne sudbine, lični doživljaji)
-
domaće i internacionalne priče
-
duže i kratke priče sa stanovišta forme
Uz ovih osam pobrojanih, vrlo uslovnih podela mogle bi
se načiniti i neke druge, specifičnije, što samo pokazuje
da među ovim pričama postoje različite i tanane unutrašnje
veze, ali i da je i svaka pojedinačna priča za sebe izdvojen
svet, autonoman i dovršen, onako kako to ova književna
vrsta odvajkada podrazumeva i čini.
Ma a čega se u pripovedanju dotakla, Gordana Kuić u sebi
nosi tradicionalni dar tzv. magida, rasnih pripovedača
u jevrejskoj kulturi usmene priče, onih kojima su se kako
sama veli u jednoj priči "ljupke priče poput bisera
kotrljale sa usana", ili ako hoćete onaj šeherezadinski
odnos i uopšte orijentalni stav prema moćima pripovedanja
koje se bori za život i odlaže smrt, stav koji je naš
Andrić, takođe pripovedanjem, pretočio u Askinu igru pred
opčinjenim vukom. Takvo poverenje u pripovedno tkanje
kao trajni kvalitet života postoji u svim svetskim kulturama
i u svim se vremenima ispoljavalo kroz usmena predanja
i pisanu umetnost, a prividno je narušeno u modernim i
postmodernim obrascima zapadne kulture koja je zauzela
ironijski stav prema svemu: istoriji, vremenu, priči,
realizmu, stvarnosti, istini, veri, i oglasila se teorijom
i praksom apsurda, posvemašnjim skepticizmom, tezom o
virtuelnosti sveta i cinizmom floskule da su sve priče
već ispričane pa samim tim i suvišne. Međutim, dokazujući
ovakav katastrofični kraj svega, i oni koji ga dokazuju
čine to filozofskim, teorijskim i umetničkim tekstovima,
dakle pričom impliciraju i ekspliciraju kraj priče, manje
ili više priznajući nonsens takve pozicije. Stoga je pozicija
umerenog optimizma, na kojoj po meni istrajava i Gordana
Kuić, iskrenija i logičnija od one koju zastupaju gurui
virtuelnih maglina i praznine.
Strast i seta, energija i lakoća, umeće izbora bitnih
i dragocenih detalja, umeće prirodnog dijaloga i autentičnih
opisa odlikuju Gordanine priče bez obzira da li one govore
o Jevrejima, Srbima, Amerikancima ili inima, o svojim
književnim junacima koje je njena fikcija već odavno ustoličila
u našoj čitalačkoj realnosti, o svojim precima, prijateljima,
poznanicima, o svom ocu, o ex-Jugoslaviji, o Balkanu,
Evropi, svetu, o sebi nekadašnjoj i sadašnjoj. Sve su
njene uloge, tek sad to primećujem kada sam napisala,
u znaku nekoliko P (ona je posmatrač, putnik, pripovedač
i prenosilac nasleđenih ili ličnih iskustava iz života
i sveta imaginacije), i sve ih ona ujedinjuje bez grča,
poze, mistifikacije i gordosti koje lako zahvate popularne
pisce i vremenom ih udalje upravo od onih čitalaca koji
vole iskrenost, neposrednost, jednostavnost i uverljivost
u pripovedanju. Njene su priče u punom smislu te reči
internacionalne, multikulturalne i mnogojezične jer su
njen duh, svest i intima, njeno nasleđe, lektire, prijateljstva
i svakodnevica takvi. Njene su priče gospodstvene, suzdržane
i kada ništa ne kriju, otmene i kada gledaju bedu i prostotu,
osećajne i humane uprkos današnjim vremenima kada su ovi
pojmovi prokaženi i izloženi podsmehu, nepatetične i kada
ih prožme tuga, bol, strah, uverljive i kada su bizarne
i tajanstvene, mirne i kada su kritične ili ironične.
Ne oduzimajući ništa od autentičnosti i raznolikosti svojih
junaka koji doživljavaju tragedije, lomove, metamorfoze,
uspone i padove, obične i čudesne stvari, Gordana Kuić
uspeva da svi oni ostanu samosvojni, u književnom smislu
individualizovani i motivisani, ali da nad njenim pričama
lebdi aura spisateljičinog ličnog pečata i njenog nepokolebljivog,
doslednog, pa stoga i vrlo prepoznatljivog pogleda na
svet. A taj pogled je mudar, pronicljiv i kada je uperen
nekoliko vekova unazad ili čak čitav milenijum unapred,
usredsređen na konstante u ljudskoj prirodi kojoj svako
vreme nameće svoje, drugačije breme i svoje istorijske,
ideološke, društvene, tehnološke i druge izazove koji
su spoljnje sile u odnosu na mikrokosmos unutar svakog
pojedinca. I dok makrokosmos ne posustajući i ne odustajući
ređa evolucije i revolucije, egzoduse i genocide, ratove
i mirove, zločine i pošasti, epidemije i pandemije, inkvizicije
i tranzicije, mikrokosmos u čoveku svojim malim zemljotresima
i velikim snovima teži prevashodno opstanku, a potom "sitnicama"
kao što su ljubav, sreća, porodični mir, lepota malih
stvari, radost davanja i primanja, stvaralaštvo itd. Preživeti
prvo a sačuvati drugo izgleda nemoguće, ali da je zaista
nemoguće na planeti već odavno ne bi bilo ne samo ljudi
već ne bi bilo ničega. Taj minimum opreznog optimizma,
ta luča mikrokozma prenosi se i na čitaoce Gordaninih
priča, koji su na smešanost tuge i radosti, zla i dobra,
svetlosti i tame navikli poklanjajući dugogodišnju pažnju
i vreme njenim romanima.
Namerno večeras neću da prepričavam, izdvajam i analiziram
bilo koju pojedinačnu priču iz ove knjige mada je i takav
pristup izazovan i legitiman; neću jer kada gađate u jednu
metu promašite sve ostalo. Mislim da je dovoljno što ste
dve-tri priče čuli kao uvertiru u sve ostale, a ako vam
ovaj panoramski pogled na svu različitost i suštinsku
vrednost Preostalih priča ičemu posluži dok ih budete
čitali i razmišljali o njima, smatraću svoju književnokritičarsku
ulogu barem malčice korisnom. Gordani Kuić je, po mom
sudu, bilo lako da se retorski ponada kako između šezdesetdva
atributa kojim vas je uvela u ovu knjigu nema još jednog
- dosadne priče. Kritičaru je mnogo teže da se ponada
da, po prirodi njegovog posla, u njegovom izlaganju nema
bar nekoliko dosadnih rečenica. Predlažem vam da ih što
pre zaboravite i uronite u Preostale priče u
kojima ćete, kao i ja, sigurno uživati.
Dražan Gunjača, Pula,
2009.
Preostale priče
„Preostale priče“ svojim nazivom govore da su dio nečega
što se već desilo, što je većim dijelom ispričano, ali
eto, one su iz nekog razloga „preostale“. Ja, naravno,
nisam objektivan čitatelj jer sam poklonik Gordaninog
pisanja, ali to ovdje nije nedostatak. To je ovdje prednost
jer tako ne propuštamo nijedan trenutak zadovoljstva kojeg
nam pričinjava čitanje ove izvanredne knjige.
Svaka Gordanina priča tvori svijet za sebe, duboko usidren
u zatečenoj stvarnosti koju Gordana ne pokušava promijeniti
jer zna da to nije moguće, nego se pokušava prilagoditi
njoj a pri tom zadržati sebe. Toliko da se može prepoznati
i nakon prilagođavanja. Njeni likovi, uvijek nekako na
rubu gubitništva, počev od male Irene, preko šeprtljavog
gorostasa Svete do grada Jeruzalema i Done Gracije Nasi
Mendes ili Beatriče de Luna (kako se komu dopada, što
bi rekla spisateljica), poručuju kako naši svjetovi nisu
jednobojni, jednobrazni, nisu ni toliko isključivi kako
ih neki od nas, ostrašćeni predrasudama, doživljavaju,
ali nisu ni daleko od te isključivosti dok god ima onih
koji strastveno zloupotrebljavaju te iste predrasude…
Kako zapravo ništa nije toliko ni dobro ni loše da ne
može biti još bolje ili gore. Gordana kroz svoje likove
poručuje kako je na nama da li će nam biti bolje ili gore.
Možda je izlaz u poruci napaćenog grada da konačno naučimo
dijeliti ono što imamo…
Usto, priče obiluju brojnim povijesnim bizarnostima, koje
su same po sebi zanimljive i vrlo znalački tematizirane,
počev od Jovana iz Buenos Airesa kojeg je život pretvorio
u malu povijesnu digresiju, do Milivoja kojeg je ljubav
prema Rusima pretvorila u Sergeja…
Zapravo, s godinama sam razvio jednostavan ali nepogrešiv
način vrednovanja neke knjige. Ako se dobro osjećam dok
je čitam i kad je pročitam, onda je knjiga dobra. Ako
danima nakon čitanja još uvijek razgovaram s njenim likovima,
onda je knjiga vrlo dobra. Ako se s nekim od tih likova
sprijateljim, knjiga je odlična. Eto, u ovoj knjizi sam
pronašao nekoliko prijatelja.
Ova nas knjiga čini malo boljima nego što smo to bili
prije čitanja. Nije to tako malo u ova sumorna vremena.
Dapače.
Pula,
studeni 2009.
Igor Mandić, književni
kritičar
NIN, 20. decembar 1987., Zagreb
Miris kiše na Balkanu, Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
Savremeni roman
JEVREJSTVO
Svaki pripovjedač instinktivno želi zasnovati svoju “obiteljsku
književnost”. Bolje rečeno, pravim se pripovjedačem posteje
tek kad se nadvladaju takve pretenzije. Jer, samo je malobrojnim
prozaistima pošlo za rukom da u svojim prvim dijelima
savladaju težinu svoje familije, koja im se čini dostojnom
da bude ovjekovječena. Obiteljska književnost po tome
je prilično riskantna, jer autor obično ne procijenjuje
najbolje koliko je njegov obiteljski mikrosvijet važan
i obavezan za druge.
No, kada obitelj već sama pripada jednom izdvojenom svijetu,
onda je njen kroničar pomalo u privilegovanoj poziciji:
ono što je strogo familijarno dobija i neka druga značenja.
Na primjer: poseban historijski status Jevreja kao da
svakoga njihovog pisca obavezuje da automatski bude svjedok
i tumač dijaspore i genocida, ma iz kojeg aspekta. Teško
se othrvati takvom pozivu, koji zbog svoje ozbiljnosti
može često nadići piščeve kapacitete.
Opisujući historijat tokom sedamdesetak godina “svoje”
očito ne baš imaginarne obitelji, Gordana Kuić u Mirisu
kiše na Balkanu ipak se nije dala zavesti
pretjeranim ambicijama.
U širokim kroničarskim obrisima Gordana Kuić prati događaje
koje proživljava jedna jevrejska obitelj nastanjena u
Sarajevu i to od izbijanja Prvog svjetskog rata pa do
oslobođenja nakon Drugog. “Naše” Sefarde – španske i portugalske
Jevreje – obilježavala je slična sudbina kao i njihove
sunarodnike širom svijeta, ali autorica nije teđila za
nekom globalnom slikom. Jednostavno, ona je pedantno oslikala
moralno-psihološke portrete jedne sefardske familije,
sve one sitne svakodnevne događaje koji su bili toliko
važni na privatnome planu, njihovo miješanje sa inovjercima,
te toleranciju koja ih je pronijela do novijega vremena.
Za Savez jevrejskih opština ova proza ima gotovo dokumentarnu
vrijednost – naročito zbog reaktualiziranja ladino jezika
- ali i bilo koji čitalac, željan lako i prirodno ispričane
zanimljive kronike jednog posebnoga svijeta, može uz ovo
dijelo provesti ugodne trenutke.
Predrag Lazarević,
književni kritičar
Odijek, decembar 1986.
Miris kiše na balkanu, Vuk Karadžić,
Beograd, 1986.
KADA SAM pročlitao roman Gordane Kuić: Miris
kiše na Balkanu, prvo što mi se nametnulo
bilo je pitanje smisla njegovog naslova, ili preciznije,
odnosa naslova i teksta koji označava. Ukoliko je tačno
da "naslov umetničkog dela upućuje često mnogo više
na prihvaćeni kod nego na sadržaj poruke", pitanje
se samo modifikuje i glasi: na kakav kod upućuje čitaoca
Gordana Kuić kada svom prvom romanu — koji vremenski obuhvata
dva svetska rata i mir omeđen njima, a bavi se sudbinom
jedne sarajevske sefardske porodice — daje naslov: Miris
kiše na Balkanu? Svaki čitalac morao je
naslovnu sintagmu zapaziti u nostalgičnim, pariskim sećanjima
balerine i modistkinje Rikice Salom na rodno Sarajevo:
„'Da', mrmljala je, 'miris kiše na Balkanu, to je nešto
sasvim posebno'« (224). Ali, čini mi se da bi kod izveden
iz odrednice da je ona "volela kišu" bio suviše
pojednostavljen, pa bi odgovor na postavljeno pitanje
trebalo potražiti u pismu koje Rikica, osam godina nakon
pariskog intermeca, piše iz svog ratnog skloništa sestri
i zetu povodom rođenja njihove kćeri; "Želim joj
život u svetu kome će moći da veruje, kao i da bude ponosna
što joj je otac Srbin, što joj je majka Jevrejka i što
je rođena na Balkanu. Kakva sreća što se sada rodila,
pa je toliko malena da ne može ništa zapamtiti. Inače,'
nastavljala je, 'ovde pada kisa, a kiša na Balkanu, valjda
više nego i'đe na svijetu, stvara veliko blato.“ (452-453).
Pažljiv čitalac odmah će u ovom subjektivnom iskazu primetiti
dva sloja: sloj proponirane budućnosti u formi želje da
se postojeće promeni, i sloj odurne stvarnosti koju je
sreća ne zapamtiti. A stvarnost, samo pomenuta u pismu
Riki Salom, nazire se u rečeniici o vremenskim prilikama
u selu Grbarvče, gde se skrivala pod tuđim imenom. Zapravo,
drugi ideo rečenice, konotacijama koje izaziva u kontekstu
celine, mameće se kao poetska slika zamršenih balkanskih
prilika. Nije nimalo slučajno da pomenute slojeve pisma
povezuje samo jedna reč: Balkan, a pismo s naslovom još
i reč kiša, dok se reč miris
samo preko metonimijskog odnosa pojmova: kiša — blato
može povezati s blatnim isparenjima. Veza očigledno postoji,
pa se nameće novo pilanje: na kakav pristup romanu obavezuje
šifra koja se krije u naslovu i navedenim tekstovima s
kojim on korespondira ? Do odgovora na ovako formulisano
pitanje može se doći jedino analizom Rikicinog pisma u
svetlu njenog afiniteta prema kiši i to pisma posmatranog
kao lirski iskaz. Naravno, analizu treba početi od ključne
reči: Balkan. Kada je rečenica
u prezentu ta reč se vezuje s rečju blato,
a kada je u optativu, stoji uz reč ponos. U gradaciji
želja upućenih tek rođenom detetu, želja da se ponosi
svojim balkanskim poreklom predstavlja klimaks...
Delo je nastalo na osnovu autentičnih događaja koji su
u formi porodičnog predanja doprli do Gordane Kuić. Sudbina
porodice Salom ukazala joj se ne samo kao simptom određenog
vremea, već i kao model trajanja i raslojavanja jedne
seferdske porodice u prostorima istorijski ćudljivog Balkana.
Privukla ju je dijalektika žilavog, tvrdokornog ćuvanja
tradicije i neminovnosti urastanja u novu sredimu i nove
uslove, zainteresovao ju je, u stvari, reciprocitet uticaja
koji pripadnike te sredine čine izuzetno slojevitim ličnostima.
Iako su svi događaji vezani za urbane prostore (Sarajevo,
Beograd, Zagreb, Split, Pariz), Kuićeva ih, kad god se
ukaže prilika, povezuje s tradicionalnim narodnim običajima.
Te folklorne interpolacije nisu dekorativni detalja, već
ishodište konfesionalnoetničkih osovina likova, onih osobina
koje se zajiedničkim življenjem amalgamiraju.
U prvom delu romana porodica Salom tretirana je kao kompaktna
celina, pa se o njenim članovima govori simultano, s tim
što u centar interesovanja uvek izbija onaj član koji
iskoračuje iz tradicionalno zatvorenog porodičnog kruga.
Sinteza prvog dela uspelo je ostvarena u poglavlju Kraj
jednog vremena (odeljak Osvrti).
Njegova struktura podudara se s rituailom seldmodnevne
žalosti za mamom Esterom, koja je bila „pobornik starih
shvatanja i prvi prihvatitelj novih“ (263). Članovi porodice
poslednji put su na okupu. Otegnuti ritual podrazumeva
kontemplaciju, a to omogućava da se u zgusnutom obliku
ispolje karakterne razlike među članovima porodice, dok
se njegova razvučenost, kojoj komični detalji daju ljudsku
dimenziju, ukazuje kao ključ za razumevanje pomalo trome
i ratzlivene kompozicije pnvog dela romana. Takva kompozicija
izvanredno odražava ritam življenja „jednog doba koje
su istoričari kasnije obeležili kao period između
dva rata (276). To je bilo doba sporih promena i
retkih događaja čak i u porodici Salom, čiji su mnogii
članovi živeli ispred svog vremena.
U drugom delu romana u kome se događaji nervozno smenjuju,
u kome su vihori rata razvejali porodicu Salom na razne
strane sveta, težište interesovanja prenosi se na individualne
sudbine njenih članova. Ovakva struktura romana neminovno
asocira na Hermana Vouka, pa ipak Miris kise
na Balkanu suštinski se razlikuje od Vetrova
rata. U njemu „sfera najopštijeg istorijskog
poklapa sa sferom individualnog, ljudskog“ (456). Naime,
istorija, koja egzistira uglavnom u dijalozima i unutrašnjim
monolozima likova, a vrlo malo u fabulativnom sloju romana,
ima funkciju neke nevidljive pokretačke sile koja se manifestuje
isključivo kao „lična sudbina“ likova. Sarajevski atentat
je, na primer, u romanu prelomljen kroz svest deteta.
On je u prvom trenutku za porodicu Salom čak manje značajan
od činjenice da joj se u nastalom metežu izgubila najmlađa
kćer, Rikica. Ljudi su — kako reče Miloš Ranković,
jedan od likova romana — krpelji, zelepljeni za svoj
kukavni život (455). Ali unutar takvog sveta Kuićeva
otkriva dikensovski sugestivne detalje koji imaju funkciju
kontrapunkta. U istorijski prelomnim trenucima, u doba
najcrnjeg razljuđenja, po cenu zivota, javlja se ljudskost,
dok komični detalji depatetiziraju i vraćaju u okvire
realnosti idealizovane scene porodične prošlosti i ritualne
situacije...
Miris klše na Balkanu je igra u kojoj
Kuićeva preko ljubavi za svoje likove upoznaje sebe.
U životu porodice Salom otkrila je zanimljivu romanesknu
strukturu i zato nam nije ponudila roman o jednoj
porodici, već roman jedne porodice, koji
u sebi sintetizuje arhetipske osobine balkanske stvarnosti.
Neusiljeno pripovedanje i nepretenciozna forma uvrštavaju
roman Gordane Kuić u ona savremena ostvarenja koja su
televizijski relevantna. To ih čini popularnim kod čitalaca,
to im je minus kod akademskih kritičara, ali i pretpostavka
da svoj drugi život odžive na malim ekranima. Uveren sam
da Miris kiše na Balkanu ispunjava sve uslove da postane
dobra televizijska serija, pandan najboljim koje uvozimo.
|
Ljiljana Banićanin,
novinar
"Ilustrovana Politika", 19. oktobar. 1996.
ONA PIŠE BESTSELERE
Gordana Kuić: Smiraj dana na Balkanu, Narodna
knjiga, Beograd
Gordana Kuić je jedinstven slučaj u našoj književnosti
- pisac je nekoliko romana bestselera a pravog
kritičkog osvrta na njeno delo nema! |
|
Očigledno je da žena koja piše romane što se čitaju
izaziva ozbiljno podozrenje ozbiljnih kritičara, ali da
nema tog podozrenja, ozbiljni i važni kritičari nisu stigli
da pročitaju njene knjige. Nisu stigli jer još dokazuju
da je Ivo Andrić veliki pisac.
Šta onda da radi mali pisac kad kod nas malih kritičara
nema - kritičari odmah postaju veliki. Zato mali pisac
mora prvo negde drugde da postane veliki da bi ga naš
veliki kritičar prepoznao kao velikog.
S ženama piscima je tek situacija zamršena. Njih, dok
su male i beziačajne, veliki kritičari ne primećuju. Kad
se svojim delom izbore za čitaoce, veliki kritičari se
ozbiljno naljute: kako neko čita onog na kog im on, veliki
kritičar, nije ukazao!
Romani Gordane Kuić se mogu voleti ili ne voleti,
ali im se ne može osporavati postojanje, što književna
kritika, ne pominjući ih, to upravo pokušava da učini.
U doba kad se sve manje čita (mada se sve više piše) pojava
pisca koji zaredom piše bestselere (25.000 prodatih pimeraka)
trebalo bi bar da probudi znatiželju književnih kritičara:
daj da vidim ko to tamo piše bestselere?
Dela Gordane Kuić su zanimljiva za čitanje što posebno
otežava njenu sktuaciju - tako nešto važni kritičari dozvoljavaju
samo stranim piscima i to onim koje je svetska kritika
već priznala. Najpoželjnije je da strani pisac koji piše
zanimljive romane pre toga dobije Nobelovu nagradu.
Za ovoliko nepriznavanje njene literature sama spisataljica
je najviše kriva: ona igra ulogu samoizolovanog samca
u domaćoj literaturi, a stranac nikad nije uključen u
igru „ko će kome do svoj svome".
Ali, kako književnost postoji zahvaljujući piscima a ne
kritičarima, a živi zahvaljujući čitaocima, to Gordana
Kuić nastavlja vredno da obavlja svoj posao - objavila
je već treći deo svoje trilogije.
Smiraj dana na Balkanu je sasvim
žensko štivo. Počinje nepogrešivim opisom žene u poznim
četrdesetim godinama. Sve je tu odmereno, s izvesnom uzdržanošću,
bez intimnosti koja bi vodila u patetiku — jer glavna
junakinja izlazi iz bolnice i razmišlja o starosti, a
razmišljanja o starosti mnoge pisce odvuku u patetiku.
Romansijerka se oslobađa melodrame na jednostavan način
- ona ispriča vic: .... Na rastanku jedan prijatelj veli
drugom: „Neka ti Bog da mnogo problema“ „Kako... problema!?“
začudi se ovaj. „Lepo, ako imaš samo jedan, onda znači
da si bolestan“.
Spisateljica o svojoj zemlji razmišlja ovako: „Ova zemlja
je bolesna i ne sme da bude ostavaljena sama“. Za objašnjenje
onog što se dogodilo u njenoj domovini oslanja se na Ničea:
„Prećutkivana istmna postaje otrovna“. „Da li se zbog
prečutkivanih istina mojoj zemlji dešava ova pokora?"
— pita se ona.
Roman krasi jednostavnost jezika srpskog bez uvezenih
poštalapica i krajnje je zanimljivo štivo. Moglo bi poslužiti
kao savršena podloga za film - ali filmski reditelji su
u našoj zemlji muškarci, a oni ne čitaju žene pisce. Mada,
koliko sam zapazila, muški pisci se samo međusobno čitaju.
Pravi čktaoici i to ne samo u našoj zemlji, jesu žene.
Knjigu za čitanje stoga preporučujem ženama. To čini jedna
ozbiljna čitateljka uz savet: slobodno čitajte
zanimljive knjige. Jer i zanimljive knjige mogu biti dobre
- a to vam ozbiljni važni krktičari nikad neće priznati.
Ljiljana Šop, književni
kritičar
Srpska reč, 26. decembar, 1996.
DUHOVI NAD BALKANOM
Gordana Kuić je, kao pisac, sazrevala zajedno sa svojim
delom, koje je započela pre jednu deceniju, nepretenciozno
i u velikoj meri izvan modernih, eksperimentalnih i od
kritike blagoslovenih tokova savremene književnosti, kao
neku vrstu duga sebi, svojoj porodici i narodu svog porekla,
sefardskim Jevrejima. Tako je nastala tetralogija na oko
2.000 stranica, s jedne strane gotovo prećutana u smislu
zvaničnog kritičkog vrednovanja sa bilo kakvim predznakom,
a s druge neuobičajeno popularna u širokoj čitalačkoj
publici.
Ako je kritiku odbila realističnost, jednostavnost, iskrenost
i hronološka jednosmernost u pripovedanju Gordane Kuić,
onda je sasvim sigurno da su upravo ove osobine, karakteritične
za tri dela upravo okončane tetralogije, pridobile za
Miris kiše, Cvat lipe i Smiraj dana na Balkanu
ljubitelje klasičnih romansijerskih priča kojima je polazište
autentičan život i njegov hronološki tok nepodložan stvaralačkim
ekshibicijama.
Težište spisateljičinih interesovanja lagano se, ipak,
pomeralo, i u žanrovskom smislu, od klasičnog porodičnog
romana (Miris kiše na Balkanu),
preko društvenog romana (Cvat lipe na Balkanu)
i ljubavnog romana (Smiraj dana na Balkanu),do
fantazmagoričnog ukrštaja prethodnih sa novim žanrovima,
do maštovite igre u kojoj Gordana Kuić i parodira neke
doskora tretirane žanrove i osvaja nove, mahom smatrane
lakim ili nižim, čineći ih ozbiljnim i oneobičenim osnovnom
pripovedačkom pozicijom junakinje, koja se nalazi s onu
stranu života, izvan "Sveta PokretnihTela".
Balkansku trilogiju, koja je obuhvatila ovaj vek po meri
svesnog, savesnog i namernog realizma, u čiju je pripovedačku
magiju Gordana Kuić verovala, četvrtim romanom Duhovi
nad Balkanom spisateljica se izmešta iz
realističkih okova, hronoloških zakonitosti, obaveza prema
psihološkoj motivaciji sopstvenih likova, tvoreći jednu
modernu verziju žanra starog 2.500 godina, satirske drame
ili igre. Stoga su glavni akteri ove četvrte, završne
predstave dramske tetralogije, posle tri tragedije - mrtva
Vera Korać i ništa manje živ Huan Garsija Galan de Olivares,
lik koji se kroz trilogiju pomaljao kao enigma, senka,
san, igra, priviđenje, duh, ali i kao potencijalni predak,
onaj koji spaja špansku i balkansku "epizodiju"
porodičnog stabla i petvekovne sefardske golgote. U
ambicioznoj, temperamentnoj i književno relevantnoj romansijerskoj
završnici, koja zatvara krug ne samo balkanske epopeje
mnoštva junaka, već i sudbinski krug naciona prognanog
pre 504 godine iz Španije, Olivares biva ključ za razumevanje
prošlosti, ali i autorkin alter ego u "upravljanju"
budućnošću, njena podsvest i njeno nesvesno znanje, njena
imaginacija, dobri duh njene kreacije.
U prošlost stariju od pet vekova, kao i u budućnost "staru"
jednu deceniju a zatim jedan vek, otiskuju se junaci Duhova
nad Balkanom po novoustanovljenim, tajanstvenim i
urnebesnim pravilima jedne stvaralačke igre koja se pridržava
sopstvenih unutrašnjih zakonitosti smešne i tužne, raspusne
i kontrolisane, ironične i orgijastične logike. Pod singerovskom
pretpostavkom da "postoji neka arhiva u kosmosu gde
je sve bilo zabeleženo i zapamćeno", Koraćeva lebdi
između upoznavanja onostranog i prirodne želje smrtnika
da još barem izvesno vreme bude ovde i vidi ponašanje,
sudbinu i budućnost onih sa kojima je delila život. Uprkos
tome što suštinske razmene iskustava između dva sveta
nema, jer spisateljica u nju ne veruje, priča otvara jedan
suptilni prostor superiornog sagledavanja života iz metafizičkog
ugla, ili pak iz ugla futurističkog pesimizma ili optimizma.
Dok je balkanska trilogija bila sva u znaku običnih života
običnih ljudi u potrazi za mrvicama sreće shvaćene kao
ljubav, najnoviji roman Gordane Kuić stavlja težište na
dramu spoznaje, onu koja dohodi iz posredovanog, knjiškog
ili kakvog drugačijeg iskustva. Zato junaci Duhova nad
Balkanom neretko misle ili govore citatima iz knjiga,
filmova, novina, stripova, radio i televizijskih emisija,
vešto, funkcionalno, duhovito, razložno inkorporiranih
u osnovni tok priče i radnje.
Kuićeva poseduje neiscrpnu energiju romansijera
praktičara koji o teorijskim aspektima pripovedanja prividno
ne razmišlja, ali ih intuitnvno oseća kao bitan element
stvaralačke strategije i poetike. Zato njen najnoviji
roman neusiljeno balansira između pouzdano osmišljene
konstrukcije, čija arhitektonika ponajviše korespondira
recimo sa Pekićevim Zlatnim runom, delom najčešće citiranim
u Duhovima nad Balkanom - i punoće i životnosti svakodnevlja
kao osnovnog motiva za pripovedni čin.
Duhovi nad Balkanom su, verujem, ona knjiga koja
će, ako bude dobro i pažljivo pročitana, razvejati neke
sumnje i predrasude koje mnogi imaju kada je reč o romanima
popularnim u veoma širokom krugu tzv. običnih čitalaca.
Predrag Palavestra, akademik
Iz antologije “Jevrejski pisci u srpskoj književnosti”
Izdavač: Institut za književnost i umetnost, 1998.
Dobar prijem kod čitalaca stekli su romani Gordane Kuić
(1942.) – tetralogija Miris kiše na Balkanu
(1986.), Cvat lipe na Balkanu
(1991.), Smiraj dana na Balkanu
(1995.), i Duhovi nad Balkanom
(1997.). Pisani lako i jednostavno, raspričano, bez strogosti
i gustine, romani Gordane Kuić poštuju sva klasična pravila
hroničarskog pripovedanja: obilje detalja, linearno vođenje
fabule i neposredno kazivanje kroz koje naviru raznovrsni
likovi, brojne privatne sudbine i rasuti znaci prepoznatljivog
vremena. Podešene žanru porodičnog i građanskog romana,
te knjige imaju nešto od prisne prostodušnosti kakvu publika
još uvek rado prihvata, kao što je ranije sarajevska sefardska
sredina prihvatala sve što je pisala popularna Laura Papo
Bohoreta, inače tetka Gordane Kuić.
Zasnovani delimično na stvarnim događajima i istorijskim
ličnostima, romani Gordane Kuić povezuju dva važna sedišta
balkanskih Sefarda – Sarajevo i Beograd, gradove odakle
su krenuli i kuda se vraćaju junaci njenih romana. Zbivanja
se protežu u rasponu dužem od pola stoleća, tako da obimna
balkanska tetralogije Gordane Kuić na svojkih 2.000 stranica
obuhvata jevfrejsko-srpsku sredinu od vremena pre Drugog
svetskog rata do građanskog rata u Bosni. Urbanog sadržaja
na odnosima koja počivaju na srodstvima, ljubavima, brakovima,
stradanjima i potucanjima Jevreja i Srba, njeni romani
prvenstveno obrađuju život u građanskim krugovima. Tu
se govore razni jezici, tu se rado i često putuje, susreću
se bezbrojni ljudi i glavne životne teme nalaze isključivo
u okvirima porodičnih, društvenih i intelektualnih dodira.
U preobilju likova i mnoštvu epizoda, romani Gordane
Kuić neprimetno održavaju jedinstvenu unutrašnju nit koju
čini osobena balkanska jevrejska nostalgija, jaka duhovna
i emotivna vezanost sarajevskih i beogradskih Jevreja
za zavičaj. U romanima Gordane Kuić Jevreji se javljaju
kao nosioci tradicionalnih građanskih i urbanih vrednosti
i plemenitih starosedelačkih spona među ljudima koji su
na istome tlu dugo delili zajedničku kob.
Aleksandar Jerkov, književni
kritičar
Žensko pisanje: Gordana Kuić
CVAT KNJIGE NA BALKANU
Vreme, 2. septembar, 2000.
Postoje mnogi razlozi da se književnom stvaralaštvu
žena u srpskoj literaturi posveti veća pažnja. To je zadatak
koji je nedeljnik Vreme postavio kao
izazov pred Aleksandra Jerkova.
Nedopustiva književna laž, kaže Džonatan Gardner, počiva
na iluziji kako za svaku ženu postoji idealan muškarac
i da joj je, kao u romanima Džejn Osten, uprkos svim preprekama,
suđen susret sa njim. Sentimentalizam ove vrste književnosti
čini da se usred istorijskih tragedija i svakovrsnih propasti
odigravaju upravo takvi susreti i da je to ono o čemu
vredi govoriti: o muci opstanka i velikoj ljubavi. Prva
dva romana Gordane Kuić, Miris kiše na Balkanu
(1986.) i Cvat lipe na Balkanu
(1992.) brojnim izdanjima obeležila su populamu srpsku
prozu na razmedi ne samo dve decenije nego, što je mnogo
važnije, dve epohe. Da li je ova književna laž
osnovni razlog što su toliko čitani?
Gordana Kuić prati u svojim romanima istoriju porodice
Salom u kojoj se zbog velike ljubavi krše tabui jevrejske
zajednice. To je izrazito ženska priča u kojoj su čak
i sinovi iste porodice prognani na marginu događaja. Ljubavi
koje izdržavaju izazove nerazumevanja i istori]skih neprilika
obuhvataju period kojim dominiraju dva svetska rata, fašistički
genocid i veliki ideološki preokret u novoj, socijalističkoj
Jugoslaviji, ali sentimentalizam prikriva pravu tragediju.
Jedino što se sa njom može porediti jeste lik moćnog muškarca
spremnog da se izbori sa svakim izazovom i zaštiti svoju
izabranicu, ili lik otresite i slobodne žene sposobne
i voljne da pogleda u oči sudbini i da se sa njom bori,
bez odustajanja.
Romani su brižljivo povezani nitima fabule, kompozidjom
i detaljma, čak i simboličnim naslovima. Smiraj
dana na Balkanu (1995.) skrivenog
pripovedača prethodna dva romana dovodi u prvi plan. Posledice
su mnoge, poput promene tačke gledišta od hronike do introspekcije,
od etnografskog materijala, sefardskih izreka i pesanna
do svetske književnosti; jevrejska tradicija, koja je
bila pozadina svih dogadjanja, ustupa mesto široj slici
savremene kulture. Dok se raspada Jugoslavija,
balkanski priniitivizam i skučenost suprotstavljeni su
savremenoj kulturi, individualizmu i odgovomosti. U takvom
ambijentu heroizam ljubavi iz prethodna dva toma završava
kao zabluda žene na kraju srednjih godina. Kada prave
ljubavi nema, onda je smrt moguća, i glavna junakinja
gine, vrlo neubedljivo, od bombe bačene u uličnom obračunu
usred Beograda.
Proza Gordane Kuić književnom simbolizacijom i
gradenjem likova uspeva da prekorači granice žanra.
Vezanost za isti književni svet vratila je Gordanu Kuić
u novom romanu Legenda o Luni Levi
(1999.) na priču o sefardskom izgnanstvu. U njemu pomoćnik
velikog španskog inkvizitora Huan prepoznaje svoju pravu
veru i prihvata sudbinu izgnanika Solomona, što je uvod
u avanturističko-ljubavni zaplet u kojem, kao što to žanr
zahteva, čak i gusari imaju svoju ulogu. Naposletku Orlu-paša,
zapravo Marko Orlović, sa Solomonovom ćerkom Lunom beži
iz Carigrada u Dubrovnik. Roman slavi jevrejstvo, ali
i potpunu versku toleranciju. Uz lepu i populamu istoriju
sefardskih Jevreja, rekonkviste i inkvizicije, turskog
carstva i trgovine na Mediteranu, Gordana Kuić se vratila
najboljim stranama svoje proze i zadovoljavajući obrazac
populame ljubavne priče, napisala roman koji vrlinu egzotičnog
i nepoznatog spaja sa prepoznatljivim i očekivanim. U
njemu se, takođe, pronalazi mera ženske sudbine kao posvećenosti
ljubavi i muškarcu i odvažnog traganja za sopstvenim karakterom
i slobodom.
U savremenoj srpskoj književnosti ima mesta za populamu
prozu kakva se rado čita u svim savremenim kulturama,
utoliko pre ako ona predstavlja i doprinos srpskoj jevrejskoj
književnosti u XX veku. Ovakva dela ne menjaju istoriju
književnosti, ali su most izmedu trivijalnih žanrova i
savremene književne produkcije. U književnosti u kojoj
većina pisaca sebe smatra mogućim nobelovcem, samo za
sada nedovoljno uočenim, dobrodošle su popularne knjige
ove vrste. One imaju i blagu poučnu crtu i govore o ljudskim
vrednostima koje se u vihoru života i vremenima velikih
stradanja, kao što je ovo naše, lako zaboravljaju. Zato,
ako nemaju višak ambicija koje ih kvare i iznutra onemogućavaju,
ovakva dela su dobrodošlo populamo štivo.
|
Ljiljana Šop, književni
kritičar
Srpska reč, 6. novembar 2002.
ŽIVOT (NI)JE BAJKA
Bajka o Benjaminu Baruhu
Narodna knjiga, 2002.
Kao što postoje oni što vole istoriju,
politiku, trgovinu ili šta drugo, tako postoje
oni koji vole bajke. Ne vidim, ili barem sve manje
vidim zašto bi voleti politiku, biznis ili ekologiju,
bilo savremeno, a voleti bajke bilo zastarelo,
niti zašto bi pozitivan odnos prema prvom bio
izraz realizma, a prema drugom naivnosti i infantilnosti.
|  |
Čak sam sklona uverenju da su čoveku modernog
senzibiliteta, dakle umornom, neurotičnom, zgađenom nad
istorijom i raspamećenom savremenošću, svedokom apsurda,
bajke potrebnije nego njegovom pretku koji je bio u bližem
dosluhu sa prirodom, neopterećen plodovima tehnologije
i terorom brzine. Drevnost bajki i njihova žilavost, rasprostranjenost
među svim narodima i u svim vremenima, komunikativnost
motiva i istovetnost ili sličnost motiva i strukture bajke,
kao i ozbiljnost u proučavanju i pisanju bajki u najnebajkovitijem
od svih vremena, dvadesetom veku, potvrda je da ljudski
rod bez bajki ne može ni kada može ili mora bez mnogo
čega drugog. Bajka je ta koja baje ili pripoveda o strahu
i nadi, o neiscrpnim vidovima zla i o bezgraničnoj veri
u pobedu dobra, o opasnosti od života i prevazilaženju
smrti. U bajkama se dokazuje identitet dokazivanjem veštine,
hrabrosti, spretnosti, domišljatosti, upornosti, mudrosti,
izdržljivosti; u bajci se biva nagrađen nakon muka, nepravdi
i zla; u bajci se postiže i dostiže zaslužena sreća i
viša pravda. Bajka je ta koja nudi rasplet po meri ljudskih
potreba i želja, obećava posle silnih muka i peripetija
sreću, ljubav, blagostanje i mir do kraja života, ako
kraja ima.
Sve je ovo imala na umu Gordana Kuić pišući Bajku
o Benjaminu Baruhu, svoj šesti roman iliti šesti
tom sage o sefardskim Jevrejima, koja obuhvata pet vekova
stradanja, progona, seoba, pogroma, i uvek ponovnih zasnivanja
zajednica „istočno od zapada i severno od juga".
Ni pozamašni teret istorije koju pripoveda, ni porodično,
ni lično iskustao spisateljice ne bi se mogli imenovati
bajkom ako se ova shvata površno, poje-dnostavljeno, u
kolokvijalnom značenju pojma neverovatne i nemoguće priče
sa obaveznim hepiendom. Ali, ako se zna šta je uistinu
bajka kao književna forma, ako se poznaju zakonitosti
njenog književnog oblikovanja i stila (da pomenemo samo
Arne-Tomsona, Propa, Maksa Litija, Meletinskog i našeg
Bitija, od brojnih teoretičara bajke), onda će biti jasno
da je Gordana Kuić odista napisala bajku, a ne samo tako
naslovila svoj novi roman, kao što se ni prethodni ne
zove slučajno Legenda o Luni Levi, te da ovakvo
opredeljenje ima duboke psihološke i stvaralačke razloge
i konotacije, a ne banalnu bestselersku motivaciju.
Gordana Kuić je sačuvala i usavršila sve odlike dosadašnjeg
svog pripovedanja (lakoća, jednostavnost, urbanost, humor,
iskričavi dijalozi, mnoštvo likova, obilje detalja, plastičnost
opisa), pridodavši sada tome iskustvo komponovanja celine
i funkcionalnog utkivanja citata, karakteristično za Duhove
nad Balkanom, složeniji i moderniji roman
od ostalih kojima je zadobila široku i vernu čitalačku
publiku. Dosledna svojoj pripovedačkoj prirodi koja bi
se najtačnije mogla opisati kao šeherezadinska, okrenuta
istim temama, motivima, ambijentima i likovima od kojih
je već sagradila svoj realni i izmaštani literarni svet,
ona ovoga puta, po svim pravilima književne bajke, prati
sudbine junaka iz četiri jevrejske porodice (Baruh, Perera,
Atijas i Albinun), jednog Srbina (Đorđe Vujičin) i jedne
Španjolke (Emina-Soledad de Kapirinjo), u četiri grada
(Dubrovnik, Sarajevo, Travnik, Beograd), a u drugoj polovini
sedamnaestoga veka. Bajku pripoveda, odgađajući sopstvenu
smrt i zatomljujući strah za sudbinu dva svoja sina, odvedena
na prinudni rad u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1942. godine,
Laura Papo-Bohoreta, sakrivena u bolnicu, gde je časne
sestre pokušavaju spasti od još jednog u beskrajnom nizu
pogroma Jevreja.
Gordana Kuić se u svom književnom svetu i svetu svojih
junaka oseća kao kod kuće: slobodno, opušteno, raspričano
i srećno, premda pripoveda o strašnoj istoriji i lancu
tragedija, o večnom lutanju i bezbrojnim, novim počecima.
Ovaj kontrast je nemoguće ne videti kao trijumf optimizma,
kao izraz i dokaz snage i duhovosti naroda kojem autorka
delom pripada, kao pogled na svet koji ulida poštovanje.
Predrag Palavestra ovu postojanu nit naziva „prisnom prostodušnošću",
a ja bih je, ne suprotstavljajući mu se, nazvala večnim
učenjem života i nepokolebljivom verom u njegov smisao.
U temelju tog učenja, vere i smisla jesu ljubav, porodica,
tradicija, jezik, umetnost, dobrota. Oni su jezgro opstanka,
alfa i omega trajanja, conditio sine qua non
i na kolektivnoj i na individualnoj ravni. Intuitivno
osetivši daje bajka najprijemčiviji i najpotpuniji okvir
za rečeni pogled na svet, Gordana Kuić je i racionalno,
poštujući zakonitosti žanra u kome pripoveda, pretočila
golem istorijski materijal, hroničarsku i dokumentarnu
građu, izmaštane likove i izmišljena zbivanja, u moćni
svet bajke i bogatu tradiciju njenih izražajnih mogućnosti
i značenja.
Čarobjnjak Benjamin Baruh, travar iz Travnika, oličenje
principa dobra, istovremeno je i smešni, nespretni čovečuljak
koji se ne snalazi u praktičnom životu, koji ignoriše
njegovu materijalnu i materijalističku stranu, koji povezuje
junake u vremenu i prostoru, lebdeći kao dobri duh nad
svim sudbinama i raštrkanim nitima beskrajne priče. Čuda,
čarolije i magija (kao bajkoviti princip), ali i znanje
i iskustvo (stvarnosni princip bajke), Benjamin Baruh
pretače u svoju ljekarušu. On je neka vrsta preteče
savremenih lekara i psihijatara, netipičan Jevrejinu u
tipičnim okolnostima ili tipičan Jevrejin u netipičnim
okolnostima. Gradeći njegov lik Gordana Kuić je demonstrirala
vedrinu, humor, imaginaciju i svoju veru u plemenitost,
altruizam i dobrotu kao jedno od načela na kojima počiva
život. Po pravilima bajke, Baruh je otac sedam lepih kćeri
za koje će se i bez miraza naći sedam valjanih mladoženja,
što će mu, neumornom i dugovečnom, biti nagrada za dobra
dela koja je činio.
Motivi putovanja, otmica, otkupa iz ropstva, čudotvornih
izlečenja, preobraćanja ličnosti, kao i priča o ptici-zaludnici
u zlatnom kavezu koja ima svoje viđenje ljudi i pojma
slobode - sve su to klasični motivi bajke vešto utkani
u svakodnevni život junaka koji opet, zahvaljujući vremenskoj
distanci i „večnom ponavljanju istog" dohode do našeg
vremena kao svojevrsna bajka.
Iz huka istorije, od kockica stvarnosti (itinerer seoba,
katastrofalni dubrovački zemljotres 1667. godine, rekonstrukcija
ambijenta i načina života u četiri grada) Gordana Kuić
izdvaja trenutak od kojih gradi istoriju privatnog
života, u skladu sa viđenjem mnogih savremenih istoričara
(pretežno francuskih) da jedino tako i dobijamo pravu,
potpunu i objektivnu sliku prošlosti. Raskid sa istorijom
shvaćenom kao katalog ratova, vladara i tzv. istorijskih
ličnosti, dovodi do novog razumevanja istorije viđene
kao celovitost života u određenom vremenu i na određenom
prostoru. Upravo takvu jednu, istoriju sefardskih Jevreja,
osmišljava i već šesnaest godina ispisuje u romansijerskoj
formi Gordana Kuić. To je istorija u kojoj se, kako je
tačno i sažeto formulisao Predrag Palavestra, „Jevreji
javljaju kao nosioci građanskih i urbanih vrednosti i
plemenitih starosedelačkih spona među ljudima koji su
na istome tlu dugo delili zajedničku istorijsku kob".
Naravno, jednom ovako krupnom istorijskom, društvenom,
internacionalnom i interkonfesionalnom intelektualnom
i emotivnom kompleksu može se pristupiti razlIčitim putevima.
Gordana Kuić je odabrala svoj u gotovo apsolutnom skladu
sa svojom prirodom, pripovedačkom snagom, ukusom, interesovanjima,
sa svojom ličnošću i pečatom vlastite porodične tradicije
u meri koja čini da je i ona sama, svojim životom i pogledom
na svet, jedna od junakinja sage koju je stvorila. Porodica
i građansko društvo, dvonarodnost i višejezičnost, ateizam
uz neprikosnoveno poštovanje vere i tradicije i punu svest
o njihovoj životodajnoj vrednosti, jesu spisateljičina
prirodna sredina i jedino mogući veltanšaung.
Pisanje za Gordanu Kuić nije zanat mada ga zna, i nije
profesija mada već godinama samo to radi; pisanje je po
njoj i za nju radost i muka, dug mrtvima i davanje živima,
prenošenje priče (još jednom) s kolena na koleno, skroman
prilog velikom trezoru duhovnog i umetničkog blaga koje
stiču i stvaraju generacije, narodi, a iznad svega pojedinci
ma odakle poticali i ma u šta verovali. Reč je o jedinstvenoj
sagi, romanu-moru sačinjenom do sada od šest romana-reka
koji pripavedaju o jevrejskoj (španskoj, dubrovačkoj,
carigradskoj, balkanskoj...) nostalgiji i suživotu sa
brojnim narodima svih vera. Za Gordanu Kuić ova saga očigledno
nije okončana. Život je priča i obrnuto.
Ljiljana Šop, književni kritičar
"Roman u slikama"
U izdanju "Vulkan", 2019.
Nakon
dve knjige izvrsnih pripovedaka, Gordana Kuić se osmim romanom
vraća u epicentar vlastitog romansijerskog kosmosa. Ponovo
je potekao roman-reka, započet pre tri decenije, ponovo su
postavljena, produbljena i preispitana mnoga pitanja, teme
i dileme iz dosadašnjeg impozantnog opusa ove književnice,
ponovo se zavrtela moćna i vitalna slika (su)života u kojem
se poštuju razlike i cene osnovne ljudske vrednosti.
Ovoga puta reč je o životu bitoljskih Jevreja i Roma, kao
i Jevreja i Srba u Beogradu. Da nema nedvosmislene vremenske
naznake na početku pripovesti (kraj treće decenije XX veka),
čitalac bi spokojno uživao u mnoštvu autentičnih likova, vrcavim
dijalozima, živopisnoj mešavini jezika, običaja, iskustava,
mentaliteta. Ali, nad iskonskom životnom energijom, nacionalnom,
porodičnom i individualnom, nadvija se mračan oblak najstrašnijeg
zločina u istoriji čovečanstva – Holokausta.
Holokaust je mnogim nevinim žrtvama obznanio ideju o nepostojanju
Boga, ali i istinu o postojanju Pravednika među narodima,
pojedinaca koji su spasavanjem progonjenog ljudskog bića po
cenu vlastitog života spasavali svet i posustalu veru u ljudskost.
Vešto preplićući drame junaka i junakinja čijim životom i
smrću upravljaju pomamna lavina organizovanog zla, ali i herojske
odluke pojedinaca da se tom zlu suprotstave, Gordana Kuić
još jednom vaspostavlja za njeno delo oduvek karakterističnu,
čudesnu viziju ravnoteže između dobra i zla, tame i svetlosti,
apsurda i smisla. Podseća me na Imre Kertesa, na Varlaama
Šalamova, na Solženjicina, pisce koji jesu svedočili o najmučnijim
dobima ljudske istorije, ali tako da su se kritičari opredeljivali
da s pravom govore o „prostorima sreće“ u njihovom delu.
Ljiljana
Šop
Ljiljana Šop, književni kritičar
"Roman u pričama"
U izdanju "Vulkan", 2019.
Nakon
Romana u slikama, evo i devete romansijerske tkanice
Gordane Kuić. U njoj se spisateljica strasno vraća pojmu,
fenomenu, tajni i izazovima, suštini i formi, smislu pripovedanja
kao takvog, naime pričanja kao gradivnog elementa
svakog romana, njegovog najzamamnijeg i najsuptilnijeg začina.
Roman u četiri osnovne ljubavne priče s mnogo rukavaca
pripoveda o četiri veka života u Srbiji (od sedamnaestog
do dvadesetog stoleća), tačnije u Šumadiji, još tačnije
u selu Jarmenovci (bajkovitom Saglasju, privremenom
Zatišju, slikovitom Predahu).
Nekada su se ovakva dela nazivala omladinskim romanom,
iako su pripadala svim generacijama. Vrlo ih je malo
u istoriji srpske književnosti, a dobrih ni za prste
jedne ruke. Sada smo ga konačno dobili! Roman u
pričama je istovremeno: istorijski, ljubavni, obrazovni,
društveni, avanturistički, bildungsroman, roman ideja,
prostora… Roman u slavu svrhovitog, slobodnog i stvaralačkog
života.
Ljiljana Šop
|
|
|
