Priča o mom pisanju

Nema ničega bez priče. “Il faut que le roman raconte”, roman mora da priča, kaže veliki Stendal, a moja malenkost se slaže. Počela sam sa pisanjem ili pisanim pričanjem, ni sama ne shvatajući šta ja to zapravo radim, tokom ranih osamdesetih godina prošlog veka, ne da bih postala pisac već sa željom da ovekovečim život pet izuzetnih žena, sestara Salom, (moje majke Blanke i mojih tetaka, Laure, Nine, Klare i Rifke) a dogodilo se da sam preko njih u mojoj prvoj trilogiji ispričala priču o sefardskim Jevrejima Sarajeva, Bosne, pa i Balkana u trajanju od jednog veka! O ovome sam saznala tek kada sam pročitala recenziju Davida Albaharija.

Za moj prvi roman, Miris kiše na Balkanu, jednostavan ali značajan jer predstavlja inicijalnu kapislu za sve potonje, roman koji sam pisala i brisala godinama, osnovne podatke sam dobila od moje majke, sjajnog pripovedača porodičnih zgoda i nezgoda. Ona je bila i ostala spiritus movens svih mojih romanesknih pokušaja. Radnja romana se odigrava u Sarajevu u kome nisam nikad živela, a retko i boravila više od dan-dva, i u Beogradu u kome sam rođena, ali posle doba koje opisujem, period od 1914. do 1944. Ni jedan ni drugi milije nije mi bio blizak, te sam se ozbiljno mučila da ih oslikam. Izgleda da sam uspela, jer kada sam došla u sarajevsku Jevrejsku opštinu mnogi su mi kazali da su očekivali nekog starijeg (što me je zapanjilo jer sam bila prestara za prvi roman), nekog ko je živeo u doba između dva rata!

Nastavila sam, nažalost, bez mog vodiča, moje potpore i najboljeg prijatelja, moje majke, ali sa velikim elanom koji sam crpla iz potpuno neočekivanog uspeha mog prvog romana, koji je na neki za mene neverovatan način našao put do čitalaca bez reči reklame, bez službene kritike u nekom važnom časopisu, čak i bez ijedne književne večeri, a da ne govorim o promociji! Moj roman je bio uključen u sve liste najčitanijih i najtraženijih knjiga – u to vreme nije se kod nas upotrebljavao termin best seller. Tri hiljade primeraka je prodato za nepunih šest meseci, a pošto je izdavač predvideo da će ležati u magacinu decenijama, knjiga je koštala nezamislivih 600.000 dinara koliko je, u isto vreme, koštao popularni kuvar Voki Kostića Kako sam pojeo sam sebe.

Ja bih svakako samu sebe pojela da nisam napisala Cvat lipe na Balkanučija se radnja odigrava uglavnom u Beogradu sa ponekim osvrtom na Izrael, u vremenu od 1945 do 1965 godine i dotiče osetljivu temu (za vreme kada je roman napisan) propasti srednje klase po završetku Drugog svetskog rata i uspostavljanju komunističkog režima. Usudila sam se da o toj temi pišem onako kako se to urušavanje dogodilo mom ocu, ali sam platila hrabrost time što je rukopis ležao kod izdavača pune dve godine, sve dok se prilike nisu malo izmenile. Kad su se izmenile, drugi roman se srećom ugledao na prvi krenuvši istim stopama čitanosti.

Ta neoboriva činjenica velike čitanosti urodila je mojom ponovljenom potrebom za pisanjem i tako je nastao Smiraj dana na Balkanu koji predstavlja bolnu završnicu prve trilogije. Moj najtužniji roman govori o ljubavnom trouglu, predodređenom da se raspadne, čija se radnja odvija na samom početku ratova uslovljenih raspadom Jugoslavije. Na kraju ovog romana raspada se i sama glavna junakinja, Vera Korać. Pošto se sve raspalo, smatrala sam da se ovim romanom okončavaju moji pripovedački napori i da nastavka neće biti. Zaključih da sam iz knjige u knjigu, potpuno prirodno i bez ikakvog plana, kratkoročnog ili dugoročnog, došla do završetka svih mojih priča: porodičnom sagom o Salomovima i Koraćima odslikala sam dve generacije, ispratila smrti i rođenja mnoštva glavnih i sporednih junaka, ušla u dušu mnogih likova onoliko koliko je to bilo u mojoj spisateljskoj moći, opisala četvorostruko izdeljenu sarajevsku i neizdeljenu beogradsku čaršiju između dva svetska rata, pa posle rata, Drugog svetskog, i pred ratove, ove najskorije, i najzad ubila glavnu junakinju! Po mom sudu, kraj svih krajeva! Tako mi se tada činilo.

Ali, jednom katapultirana u svet mašte (doduše zasnovan na istorijskoj stvarnosti) gde se ja, kao pisac, osećam svemoćnom jer usmeravam tokove svih ljudskih sudbina, raspolažem ne samo srećom i nesrećom, pravdom i nepravdom, smehom i suzama, već i životom i smrću svih junaka, naime, zadobijam božanske moći, što je, priznaćete, jedno veoma privlačno stanje duha, nisam odolela da ne nastavim, te je tako ugledao svet i moj najdraži roman, Duhovi nad Balkanom, jedna urnebesna satirska igra koja se pridržava sopstvenih unutrašnjih zakonistosti smešne i tužne, raspusne i kontrolisane, ironične i orgijastičke logike, kako veli književni kritičar, Ljiljana Šop. On predstavlja svojevrsnu kopču između tek završene prve i još nezapočete druge trilogije što shodno mom nepoimanju šta radim tek kasnije utvrdih. Dakle, u ovom romanu zaokružavam iskaze svih svojih već postojećih junaka i započinjem životne priče novih. Vratila sam se u XV vek, doba velikog izgona Jevreja iz Španije i dotakla ideju čistote krvi, naime, ideju konvertita. Huan Garisja Galan de Olivares, zloglasni Inkvizitor na konju, otkriva da su njegovi preci prešli sa judaizma na katoličanstvo, te tako postaje Solomon ben Izrael ben Salom Toledski i umesto da goni Jevreje kao što je zdušno dotad činio, on postaje jedan od progonjenih! Pokrštavanje, islamiziranje i judaiziranje, dakle, promena veroispoveti u okviru tri monoteističke vere, voljna ili prisilna, prisutna je u svim mojim potonjim romanima. Čistota krvi je, po mom mišljenju, veoma rastegljiv pojam, klizavo tlo, sumnjiva tvrdnja.

U romanu Legenda o Luni Levi selim svoje junake iz Barselone, koju napuštaju poslednjim brodom za istok 31. jula 1492. godine, u Istambul, u Otomansko carstvo, gde su se većina sefardskih Jevreja nastanili po izgonu jer ih je sultan Bajazid II srdačno primio i tim potezom obezbedio srednji sloj – trgovce, zanatlije, fabrikante, štampare – koji mu je nedostajao u carstvu podeljenom na vojsku, raju i vladajuće Osmanlije. Posle brojnih neslućenih obrta i peripetija, glavna junakinja Luna i njen izabranik, Marko Orlović, alias Orlu-paša, beže u Dubrovačku republiku, područje fleksibilnih nazora okrenuto licem prema zapadnom hrišćanstvu, a naličjem prema islamskom istoku.

Odatle kreće radnja mog sledećeg romana, Bajka o Benjaminu Baruhu, o travaru iz Travnika, smušenom i spetljanom izlečitelju i dobročinitelju, čoveku koji je uvek na pravom mestu, a mesta su Dubrovnik, Travnik, Sarajevo i Beograd, u pravo vreme, a vreme je druga polovina XVII veka. Priču o tom sićušnom a neobičnom travaru zapisuje l942. godine Laura Levi, Bohoreta, najstarija kći porodice Salom (iz mog prvog romana, Miris kiše na Balkanu) ostavljajući je kao porodičnu priču u zalog svojim sinovima za koje veruje da će se vratiti iz koncetracionog logora Jasenovac kuda su ih ustaše odvele.

Na taj način dođoh i do mog najnovijeg i poslednjeg romana (odmah se ograđujem u vezi sa ovim poslednjeg, jer ko zna šta će mi još pasti na pamet u danima koji dolaze, dakle, poslednjeg u ovoj drugoj trilogiji), naslovljenog Balada o Bohoreti. Ovaj dnevničko-epistolarni roman prati mladost i sazrevanje jedne izuzetne žene koja se u doba kada to ženska čeljad uopšteno, a još manje sefardska, nije radila, dakle, s kraja XIX i početka XX veka, bavila pisanjem pozorišnih komada, pesama i priča, istraživačkom delatnošću, sakupljanjem preostalog blaga sefardske baštine, vodila polemike u tadašnjoj jevrejskoj štampi, jednom rečju, predstavljala uzor svim mladim naprednim ženama Sarajeva. Bohoreta je govorila pet jezika ali je pisala isključivo na maternjem, jevrejsko-španskom, zapravo predservantesovskom španskom, koji je bio očuvan u svim sefardskim porodicama širom kugle zemaljske tokom pet vekova, od doba izgona do najveće jevrejske tragedije, holokausta. U romanu, između ostalog, Bohoreta vodi dugogodišnju prepisku sa španskim kompozitorom, pesnikom i romanistom, zvučnog imena, Manuelom Manrikeom de Larom za kojeg se vezuje snažnim sponama devojačke zanesenosti. Radnja se događa u Istambulu, Sarajevu i Parizu, a vremenski se završava upravo pred Prvi svetski rat kada započinje moj prvi roman, Miris kiše na Balkanu.

Tako su se uredno završila dva ciklusa mog romanesknog iskaza, a šta sledi, to najiskrenije govoreći, ne znam.

Još bih dodala: nema većeg priznanja od čitanosti. Čitalačku publiku tokom dvadeset godina (koliko već izlaze moji romani) niko ne može nasilno privući nikakvom medijskom kampanjom, kritikama, reklamom (kojih uostalom nije ni bilo), niko ne može naterati na izbor onoga što će čitati. Publika je nepotkupljiva. Samo zbog nje moji romani traju. To trajanje je potvrda vrednosti. Drugim rečima, ako se moji romani budu čitali za sto godina, značiće da nešto vrede, mada u tome, nažalost, ja neću moći da uživam.

U izdanju "ALNARI"

"Preostale priče"

PRIČE SU IZNAD SVEGA I SAMO PRIČE OSTAJU - Gordana Kuić

Preostale priče Gordane Kuić su odista i bliske i razumske i nasumićne i sudbinske i čudne i snažne i konkretne i elegične. One su i anegdotske i sablažnjive, današnje, pređašnje i buduće, one su mnogostruke, poručuje naša spisateljica na samom početku nove knjige, ali, iznad svega, priče Gordane Kuić su iskrene i interesantne.

Napisane u jedinstvenom, prepoznatljivom i dragocenom duhu, na suštinskom tragu sedmoknjižja, čiji je prvi tom roman Miris kiše na Balkanu a poslednji Balada o Bohoreti, priče u prvoj pripovedačkoj zbirci Gordane Kuić osvetljavaju nepoznate epizode iz života nekih od njenih čuvenih i čitaocu dragih junaka, ali se bave i važnim momentima iz života same romansijerke, kao što govore i o malim, ali i velikim ljudima.

Preostalim pričama Gordana Kuić sagledava život čoveka na Balkanu, u Evropi i svetu na platnu opšte istorije, uvek pažljivo i prisno posmatrajući sudbine svojih predaka, prijatelja, poznanika i, najviše, likova koji su nastali u njenoj imaginaciji i žive u nama upravo zahvaljujući talentu i marljivosti najčitanije savremene srpske spisateljice.

Vasa Pavković

U izdanju "ALNARI"

"Sa druge strane noći"

Sedamnaest novih priča savremene balkanske Šeherezade (priča međusobno toliko različitih, da im je zajednički imenitelj samo spisateljičina imaginacija, njen dar za tankoćutno posmatranje ljudi i života, istorijsko pamćenje i poverenje u pisani trag o ljudskoj prolaznosti), slede logiku srca, uma i duha, kako posebnih ličnosti u različitim podnebljima, vremenima i ključnim životnim situacijama, tako i autorke koja poseduje izuzetan senzibilitet i nedvosmislen stav prema temeljnim civilizacijskim vrednostima. Koliko god se izazovi i duh vremena menjali, jedinka je njihova mera, a njeno delo, reč i primer i te kako utiču, ako ne na budućnost sveta, a onda barem na budućnost vlastitih potomaka.

Otkuda naslov Sa druge strane noći? Najlakše je reći: otud što je sa druge strane noći - dan. Dakle: svetlost, vera, nada, optimistički početak. Međutim, verujući da sledim zapreteni, dubinski smisao većine priča koje nedvosmisleno odišu i optimizmom, humorom, šarmantnom lakoćom, ipak kažem - i sa druge strane je noć. Noć večnog preispitivanja.

Ljiljana Šop

U izdanju "Vulkan"

"Roman u slikama"

Nakon dve knjige izvrsnih pripovedaka, Gordana Kuić se osmim romanom vraća u epicentar vlastitog romansijerskog kosmosa. Ponovo je potekao roman-reka, započet pre tri decenije, ponovo su postavljena, produbljena i preispitana mnoga pitanja, teme i dileme iz dosadašnjeg impozantnog opusa ove književnice, ponovo se zavrtela moćna i vitalna slika (su)života u kojem se poštuju razlike i cene osnovne ljudske vrednosti.

Ovoga puta reč je o životu bitoljskih Jevreja i Roma, kao i Jevreja i Srba u Beogradu. Da nema nedvosmislene vremenske naznake na početku pripovesti (kraj treće decenije XX veka), čitalac bi spokojno uživao u mnoštvu autentičnih likova, vrcavim dijalozima, živopisnoj mešavini jezika, običaja, iskustava, mentaliteta. Ali, nad iskonskom životnom energijom, nacionalnom, porodičnom i individualnom, nadvija se mračan oblak najstrašnijeg zločina u istoriji čovečanstva – Holokausta.

Holokaust je mnogim nevinim žrtvama obznanio ideju o nepostojanju Boga, ali i istinu o postojanju Pravednika među narodima, pojedinaca koji su spasavanjem progonjenog ljudskog bića po cenu vlastitog života spasavali svet i posustalu veru u ljudskost.

Vešto preplićući drame junaka i junakinja čijim životom i smrću upravljaju pomamna lavina organizovanog zla, ali i herojske odluke pojedinaca da se tom zlu suprotstave, Gordana Kuić još jednom vaspostavlja za njeno delo oduvek karakterističnu, čudesnu viziju ravnoteže između dobra i zla, tame i svetlosti, apsurda i smisla. Podseća me na Imre Kertesa, na Varlaama Šalamova, na Solženjicina, pisce koji jesu svedočili o najmučnijim dobima ljudske istorije, ali tako da su se kritičari opredeljivali da s pravom govore o „prostorima sreće“ u njihovom delu.

Ljiljana Šop

U izdanju "Vulkan"

"Roman u pričama"

Nakon Romana u slikama, evo i devete romansijerske tkanice Gordane Kuić. U njoj se spisateljica strasno vraća pojmu, fenomenu, tajni i izazovima, suštini i formi, smislu pripovedanja kao takvog, naime pričanja kao gradivnog elementa svakog romana, njegovog najzamamnijeg i najsuptilnijeg začina.

Roman u četiri osnovne ljubavne priče s mnogo rukavaca pripoveda o četiri veka života u Srbiji (od sedamnaestog do dvadesetog stoleća), tačnije u Šumadiji, još tačnije u selu Jarmenovci (bajkovitom Saglasju, privremenom Zatišju, slikovitom Predahu).

Nekada su se ovakva dela nazivala omladinskim romanom, iako su pripadala svim generacijama. Vrlo ih je malo u istoriji srpske književnosti, a dobrih ni za prste jedne ruke. Sada smo ga konačno dobili! Roman u pričama je istovremeno: istorijski, ljubavni, obrazovni, društveni, avanturistički, bildungsroman, roman ideja, prostora… Roman u slavu svrhovitog, slobodnog i stvaralačkog života.

***

U ovoj nimalo jednostavnoj imaginariji čitalac će sagledati prividno laku priču, ne postavljajući je realistično ma koliko ona može da izgleda tako u trenutku. Priča se iskazuje iz jednog sasvim drugačijeg rakursa od onog uobičajenog, prihvaćenog, viđenog. Ovo je samo pokušaj da svi pobegnemo i od relaizma i od bukvalizma, te da dosegnemo energiju funkcionalne jednostavnosti, koja će nas oboriti s nogu iskrenošću ideja kakvima zrači ovaj tekst.

Ljiljana Šop