Gordana Kuic, Gordana Kuić, književnica, srpska književnost

Alit Karp

Gordana Kuić, srpska književnica jevrejskog porekla, piše veoma živopisno i emocionalno. Dobro je uradio onaj ko je odabrao naslove knjiga, koji ističu mirise mesta koje ona opisuje, kao i njegov izgled. Njene knjige su pravi praznik za čitaočeva čula, budući da oživljavaju Balkan u periodu pre Drugog Svetskog rata, za vreme rata i posle njega, sa obiljem karakterističnih mirisa, boja, zvukova i prizora. Sve to je začinjeno rečenicama na Ladinu, koje je prevodilac Dina Katan Ben-Cion veoma dobro prenela na hebrejski.

Taj doživljaj je toliko intenzivan da ima trenutaka kada čitalac želi da pobegne od njega: opisi mirisa i scena koji su bili deo života porodice junakinje priče za vreme vladavine komunizma, kada su bili prinuđeni da dele svoj ionako mali stan sa još jednom porodicom, uopšte nisu prijatni. Bez obzira na neprijatnost, oni imaju svoju vrednost, jer dočaravaju veoma bitan i autentičan doživljaj čime autorka uspeva da preobrazi čitaoca u istinskog učesnika u njemu.

Prva knjiga, „Miris kiše na Balkanu“, čija radnja počinje 1914-te godine, je zasnovana na istinitim likovima i na istinitim događajima. Dve junjakinje nose na ramenima teret dugačke i vijugave priče: prva junakinja je Blanka Salom, koja potiče iz jevrejske sefardske porodice iz Sarajeva. Porodica Salom ima šestoro dece čiji je otac, po opisu, bio besposličar koji nije ni malo mario za izdržavanje porodice. Majka, Estera, je opisana kao prijatna žena koja je uspevala da prihvati svoje kćerke i njihove različite ukuse u pogledu muškaraca, mada joj nije uvek bilo lako da shvati njihove izbore.

Blanka, junakinja, se zaljubila u Marka, člana pravoslavne porodice, veoma zgodnog, koga je srela sasvim slučajno. Oni su postali bliski uprkos protestu porodice. Blankini roditelji su prihvatili njen izbor relativno mirno, mada stisnutih zuba. Ali drugi članovi njene porodice su primili tu činjenicu sa neskrivenom odbojnošću, čemu se, kako izgleda, autorka ruga.

Na primer, scena koja opisuje kada je baka Salom, koja je došla u svojstvu glave porodice da bi proklela porodicu ne samo zato što je Blanka izabrala partnera koji nije Jevrejin, već i Blankina sestra Nina, dakle to je scena koja je neverovatno komično-tragična. Kad baka podiže ruke, kao da je ona lično i personalno Mojsije, i izjavljuje: „Daj Bože da se sve Tvoje ćerke udaju za hrišćanine!“, kao da to nije baš ono što ona u suštini pokušava da spreči, ne ostaje čitaocu ništa drugo nego da se nasmeje.

Ali nisu samo Jevreji rezervisani u vezi udaje za hrišćanina. Takođe i hrišćani, posebno Markova porodica, su rezervisani prema Markovom izboru Blanke. Ne samo zato što je Jevrejka, već i zato što je siromašna. Marko, koji potiče iz porodice srednje klase, otkriva se kao vredan i talentovan poslovni čovek, koji ide iz jednog poslovnog poduhvata u drugi i svakog dana se sve više i više bogati. I pored toga što voli Blanku, on nastavlja da se viđa sa drugim ženama. Blanka radi sve što je u njenoj moći: jednom putuje u Pariz, drugi put jednostavno prestaje da se viđa sa njim u nameri da ga navede da se obaveže prema njoj i njihovoj vezi, ali sve to ništa nije pomoglo. On je spreman da nastavi njihovu vezu, ali ne i da se oženi njome.

Blanka i Marko počinju da žive zajedno nevenčani, što je bilo veoma odvažno tih dana, i tek posle 14 godina zabavljanja on joj predlaže brak. Nakon što se je ona prešla u pravoslavu veru i promenila ime u Branka, oni se venčavaju, i posle nekoliko godina rađa im se kćerka, Vera, i to za vreme Drugog Svetskog rata.

Vera, koja predstavlja lik same autorke, je rasla sa postarijim roditeljima, posebno prema pojmovima tih dana. Ona je preslatka devojčica. Govorni defekt od koga je patila, i koji je prevodilac veoma uspešno dočarala na hebrejskom, čini je još slađom. Supružnici se nekako provlače kroz rat. Blanka se krije na jednom mestu, a Riki, njena mlađa sestra, za koju je sačuvano počasno mesto u priči, krije se u zabačenom srpskom selu dok ne prođe rat. Deo porodice Salom je ubijen od strane Nacista, i među njima dva sina njihove starije sestre.

Prvi tom trilogije (treći još nije preveden na hebrejski; prim.prev. u međuvremenu je preveden i izdat) se završava sa krajem Drugog Svetskog rata, i odatle polako napreduje priča o Verinom životu – „Inda“ kako se zove u knjizi. Pre rata je njen otac bio bogat čovek, vlasnik fabrika i izdavač poznatih novina, živeli su u prostranoj i lepoj kući sa skupocenim nameštajem i uobičavali su da priušte sebi sva zadovoljstva ovog sveta; međutim, sa krajem rata, pošto su ljudi bliski Maršalu Titu došli na vlast, oduzeta mu je sva imovina, a zbog poslova koji je vodio tokom rata proglašen je za saradnika sa okupatorom. Od poštovanog i uglednog građanina postao je zatvorenik zaposlen na prinudnom radu u rudniku. Zdravlje mu se pogoršavalo, i mada je zahvaljujući pomilovanju koje je dobio, oslobođen pre isteka kazne, otac se vraća kući kao olupina od čoveka.

Od tog trenutka pa nadalje on sve više propada: šećerna bolest od koga je oboleo za vreme rata se pogoršava, a teški uslovi pod kojima porodica živi ne poboljšavaju njegovo stanje. Oni žive u skromnom stanu u Beogradu i zajedno sa njim živi Riki, Blankina mlađa sestra. Riki je balerina, ali je i njeno zdravlje oštećeno tokom rata i njena blistava karijera je prekinuta zbog naprsline u kuku. Negovanje dva bolesnika pada na Blanku, ženu velike mentalne snage, koja radi sve teške poslove ne samo bez reči prigovora, već i sa osmehom.

Iz tih svakodnevnih nevolja počinje da se pomalja komunistički svet o kome piše u pismu na kraju knjige Rina, pijanistkinja, jedna od Verinih drugarica koja uči u Beču: „Da si bar samo jednom pomirisala Zapad, brzo bi ostavila Balkan!“ (str.475).

I zaista, kao da porodici Korać nije dovoljno sopstvenih nevolja, u njihov stan je useljen prvo jedan podstanar, a pošto je on osuđen zbog nekog nejasnog prestupa, ulazi bračni par Grdić, koji zagorčava život porodici Korać skandalima, uvredama i beskonačnim sudskim tužbama tokom dugog niza godina.

Drugi tom trilogije, „Cvat lipe na Balkanu“, se završava sa smrću Marka Koraća, posle bezbrojnih poniženja i nakon što je drugi deo života proživeo u velikoj bedi i siromaštvu i zavisan od pomoći drugih ljudi. Ali nije jedino on umro, već i Riki, balerina koja je ostavila Balkan i preselila se u SAD (Sjedinjene Američke Države), je takođe već pokojna, kao i ostali braća i sestre iz porodice Salom, sa izuzetkom Isaka koji se odselio u Izrael i odande piše pisma puna entuzijazma o narodu i o domovini koja pred njegovim očima upravo oživljava iz pustoši, uprkos teškoćama. Samo je su dve ostale sada: Blanka, junakinja „Miris kiše na Balkanu“ i Vera (Inda) junakinja „Cvat lipe na Balkanu“. Na dan kada je umro Korać gradski radnici su sasekli veliko i raskošno drvo lipe koja je ukrašavala porodični dom. Pitanje je da li je to istinita priča ili možda predstavlja simbol da ono što je bilo neće se nikada više vratiti?

Pisanje Kuićeve je naizgled jednostavno. Ona ispreda pravolinijsku priču i postavlja u sredinu dve junakinje, koje delikatno i suptilno izmenjuje jednu sa drugom. Sporedni likovi zauzimaju relativno malo mesta, i njihov prikaz, čak i kada je složen, ne zasenjava mesta glavnih junakinja. Ona ne stavlja u usta svojim junacima sećanja, ne stvara retrospekciju i ne zbunjuje čitaoca, kako za vreme zapleta i tako i na mestu događaja. Najviše što ona dopušta sebi je umetanje pisama koji govore umesto sporednog junaka, a i to vrlo retko. Njeno pisanje je čisto, bez simbolike, bez prefinjenih alegorija; ona prepliće ličnu priču sa kompleksnom istorijom Balkana, gde je Jevrejima sačuvano važno i još kompleksnije mesto. Bogatstvo njenog pisanja dolazi iz njenog ulaženja u detalje. Ali takvo pisanje ne zamara čitaoca, već mu predstavlja mozaički, raznoliki i autentični doživljaj.

Teško je čitati autobiografski roman koji je napisan poslednjih godina a da se ne pomisli na tetralogiju „Napuljski romani“ od spisateljice koja piše pod umetničkim pseudonimom Elena Ferante. Romani Gordane Kuić, od kojih je prvi objavljen 1986-te godine, pre više od 30 godina, su preteča Ferantinih dela. Ali, dok Ferantino delo ima oblik autobiografskog romana , mada je u suštini "Ars Poetica", koje se bavi temom kako je autorka postala pisac, pisanje Kuićeve je mnogo skromnije.

Ferante nam izlaže „paunski“ zaplet pun alegorija, i dovoljno je ako se setimo Lile Čerulo, jedna od junakinja knjige „Moja genijalna prijateljica“, koja se okreće karijeri dizajniranja obuće, jednog od materijalnog simbola Italije, dok se druga junakinja, Elena, nazvana po pseudonimu autorke, okreće intelektualnoj karijeri i duhovnom životu, po kojima Italija nije ništa manje poznata.

To je samo jedan znak da se nikako ne radi o realističnoj priči o dve drugarice koje odrastaju u Napulju 50-tih godina, već je reč o dva lica istog lika, i ta oba lica su sastavni deo duše autorke, i samim tim faza u njegonom razvoju. Dovoljno je samo pomisliti na način na koji je Lila nestala na početku priče, kada njen sin dolazi kod Elene da je pronađe, da bi se shvatilo da je duša, naime duša autorke, poprimila njenu materijalnu stranu, koju predstavlja Lila Čerulo. Skromnost nije jaka strana Ferantinog pisanja. Naprotiv, ono svo svo sjaji od rafiniranosti, ali baš ta rafiniranost, pogotovu kad insistiramo na suštini, je u stvari uzrok udaljavanja i otuđivanja jer je takvo pisanje narcistiško, blistavo i potpuno lišeno empatije.

Nasuprot njoj, Kuićeva piše na veoma topao i ljudski način. Kao što smo spomenuli ranije, ta toplina ponekad odiše mirisima tela, bavi se manje prijatnim aspektima ljudskog postojanja, ali i pored toga, ili možda upravo zbog toga, ona dočarava veoma opipljivu stvarnost, koja uključuje čitaoca u doživljaje junaka priče i nagoni ga da se smeje, plače, pa čak da razmišlja o mogućnosti da poseti mesta gde se radnja odigrava u nadi da sretne jednog od likova, ili bar da vidi pejzaž njegovog detinjstva.

Još jedna misao koju ovi romani podstiču je da postoji intenzivno bavljenje, od strane dosta autora u Istočnoj Evropi i na Balkanu, time kako jevrejski izvori utiču na lokalno stanovništvo. Ova tema zaokuplja pisce kao što je Joana Bator koja u knjizi „Peščana planina“ diskutuje o Poljskoj posle Drugog Svetskog rata, državi u kojoj, bar naizged, nema više Jevreja, a slično njoj i drugi pisci iz Istočne Evrope.

Kuićeva, koja sama potiče iz porodice Levi, sefardskih Jevreja iz Sarajevu, ne bavi se tom temom sa filozofske tačke gledišta, već opisuje karakteristike zajedničkog života Jevreja, Pravoslavaca, Katolika i muslimanima, kao svojevrsnu mešavinu, povremeno eksplozivnu kao što nam je jako dobro poznato. Živopisno i entuzijastičko pisanje Kuićeve pretvara svaki red iz knjige u opipljivu scenu, tako da čitalac ima utisak da je i on tu prisutan. Izgleda da njene osetljive uši i budne oči nisu propustili baš ništa od svih događaja koje je život donosio njoj i njenoj majci.

U delu posvećenom srpskom jevrejstvu, prevodilac Dina Katan Ben-Cion je napisala da su, od kada je objavljen prvi tom trilogije, izašla već 22 njegova izdanja, i da su sve knjige autorke imale izuzetan uspeh kod čitalačke publike, ali da skoro nisu ni zapažene od strane književnih kritičara. „Miris kiše na Balkanu“ je dramatizovan kao balet i uspešno izveden, a serija od 22 epizode koja se bazira na njemu, je ekranizovana i emitovana na televiziji. Povodom tog uspeha i drugi tom trilogije je ekranizovan kao televizijska serija.

Još nam Katan Ben-Cion govori da se i poslednji roman Kuićeve bavi porodičnim temama i u središtu radnje je njena tetka, poznata pesnikinja i dramaturg Laura Papo Bohoreta.

Iznenađuje činjenica da se veliki deo Kuićeve književne karijere zasniva na istinitim pričama iz sledećih razloga:

1) zato što obično pisci vide u svojoj porodičnoj priči trivijalan materijal i okreću se, bar u početku, pisanju drugačijih priča, diskusija ili delimičnih diskusija,
2) zato što obično istinite priče, porodične, čuvaju za kraj svoje književne karijere.

Međutim, gore rečeno nikako ne kvari dozivljaj čitanja „Miris kiše na Balkanu“ i „Cvat lipe na Balkanu“, koje su lepe knjige i podstiču na razmišljanje.